Perseverance је оборио рекорд вожње ван Земље, углавном возећи сам

Више од 90% од својих 45,22 километра Perseverance је пут бирао сам: камење, јаме и косине испред себе процењивао је уграђени аутопилот, а не људи на Земљи. Са тим пређеним растојањем НАСА-ин ровер је 11. октобра 2026, на 2006. марсовски дан мисије, оборио рекорд свог претходника Opportunity. Opportunity је по Марсу прешао 45,16 километара.

Разлика је 60 метара, отприлике пола фудбалског терена. Занимљиво је нешто друго. Opportunity је за свој пређени пут требало више од 14 година, а Perseverance му је дорастао за пет и по. И рани аутопилот Opportunity-ја бирао је путању за свега 5% растојања. Три рекорда у дужини вожње ван Земље током последњих пола века заједно чине причу о томе како су људи предавали волан машини. Чудно је да први рекордер и даље не зна колико је заправо прешао: зависно од тога ко броји, то је 37, 39 или 42 километра.

Петоро људи за екранима код Симферопоља

Први рекорд припадао је совјетском Луноходу-2. Његова слетна степеница спустила се у кратер Льо Моније 15. јануара 1973, а ровер је на површину сишао 16. јануара. Њиме се управљало из центра за везу са дубоким свемиром код Симферопоља на Криму, где је петочлана посада гледала телевизијски пренос и слала команде готово у реалном времену.

Готово, јер је радио-сигналу требало око три секунде да стигне до Месеца и врати се, па је возач резултат сваког скретања видео са закашњењем. Између две команде машина је, зависно од режима, могла да пређе од 2,3 до 8,3 метра. То се односи на Лунохода-1, пише Михаил Маленков, конструктор његовог шасије, позивајући се на возача Вјачеслава Довгана. Другим ровером се управљало знатно смелије него првим: Лунохода-1 је за 11 месеци прешао око 10,5 километара, а Лунохода-2 за четири месеца готово четири пута више.

Једном је машина одбила да преда волан. Дана 11. фебруара 1973, док је ровер после дуге лунарне ноћи поново кретао, посада је на екрану угледала кратер право испред и послала команду за заустављање. Лунохода-2 је наставио да вози. Стао је тек после треће такве команде. Кривац је био скремблер сигнала у радио-систему, па су контролори прешли на резервни.

Лунохода-2 је радио око четири месеца. Дана 9. маја ушао је у кратер, прашина се слегла на његов соларни панел и хладњак, и машина се прегрејала. Почетком јуна Совјетски Савез је објавио да је програм завршен.

Најчудније у вези са овим рекордом догодило се касније. Бројање обртаја точкова дало је 37 километара. Четрдесет година касније, картограф Ирина Карачевцева и њене колеге са МИИГАиК-а у Москви поново су прешле руту на снимцима НАСА-ине сонде Lunar Reconnaissance Orbiter и добиле око 42 километра . После разговора руских и америчких истраживача, цифра се зауставила на 39. Једна машина, једна рута, три различита пређена пута.

Маратон планиран као шетња

Opportunity је на Марс слетео у јануару 2004. и требало је да ради 90 дана. „Невероватно је ако се има у виду да је Opportunity требало да пређе око један километар и никад није био грађен за даљину”, рекао је руководилац пројекта Џон Калас.

Са Марсом се не може разговарати у реалном времену. Сигналу је у једном смеру потребно између 3 и 22 минута , зависно од положаја планета. Док би возач угледао камен, ровер би већ могао да се преврће преко њега. Зато се марсовским роверима управља другачије. Људи проуче снимке, исцртају руту и једном по марсовском дану пошаљу пакет команди. Opportunity је могао сам да заобилази препреке, истим једноставним аутопилотом као његов близанац Spirit, али већину одлука доносили су људи.

До 2013. ровер се приближавао Луноходу-2 и совјетска цифра одједном је деловала климаво. Главни истраживач Стив Сквајерс признао је да је стара цифра од 37 километара процењена без добрих снимака из орбите, и није журио да прогласи победу. „Имамо огромно поштовање за оно што су Совјети успели да постигну 1973. са тадашњом технологијом”, рекао је. Opportunity је рекорд преузео 27. јула 2014, са 40,25 километара. Тим је један мали кратер близу своје руте назвао „Lunokhod 2”.

У јуну 2018. над Марсом се подигла планетарна прашњава олуја. Соларни панели Opportunity-ја готово су престали да дају струју, а 10. јуна ровер се последњи пут јавио кући. Мисија је проглашена завршеном у фебруару 2019. Километраж је стао је на 45,16 километара, и тај рекорд је трајао више од осам година.

Машина која размишља у вожњи

Perseverance је слетео у кратер Џезеро 18. фебруара 2021. Његова рута задаје се са Земље: људи на снимцима означе тачке до којих треба да стигне. Где ће између њих ставити сваки точак, ровер одлучује сам. Његов систем AutoNav фотографише терен испред и спаја снимке у 3D мапу на којој су означени опасни камени блокови и косине.

Кључна разлика у односу на претходнике звучи прозаично. Curiosity вози у циклусу: сними, размисли, вози, па поново снима. То је возач у магли који стане пред сваком кривином. Perseverance чита пут а да не диже ногу са гаса. „Имамо способност коју зовемо ’размишљање у вожњи’”, објаснио је 2021. инжењер JPL-а и возач ровера Ванди Верма. „Ровер размишља о аутономној вожњи док му се точкови окрећу.” Размишљање се одвија на посебном уграђеном рачунару који је помагао и при избору места слетања.

Највећа брзина Perseverance-а је око 120 метара на сат. То је око четрдесет пута спорије од човека који хода. Али Curiosity постиже тек око 20 метара на сат, а после 14 година на Марсу имао је, закључно са 11. октобром 2026, пређених 38,07 километара.

Понекад аутопилот види више од људи. У лето 2023. Perseverance је прешао поље громада код брда званог Snowdrift Peak. Планери су по снимцима из орбите исцртали руту од 520 метара; ровер је на крају прешао 759 , заобилазећи камење које снимци из орбите нису показали.

Раније, у пролеће 2022, на равном дну кратера, прешао је 699,9 метара током три узастопна марсовска дана а да му нико са Земље није исправљао путању. Дана 19. јуна 2025. ровер је поставио дневни рекорд од 411,7 метара.

Сто километара на точковима грађеним за двадесет

Perseverance је пројектован за око 20 километара вожње. Његови возачи сада причају о другој граници. Марк Мејмон из JPL-а рекао је за Space.com да ровер „изгледа сасвим спреман за укупно до 100 километара”. Његови точкови су већи и чвршћи од Curiosity-јевих, којима су оштро камење правили рупе, и конструктори су то узели у обзир. Тестови су показали да би актуатори за управљање точковима требало да издрже најмање још 60 километара.

За Земљу ова прича стиже на неочекивано место. Овде људи расправљају да ли аутомобилу може да се повери раскрсница. На Марсу избора није било: са кашњењем од двадесет минута џојстик је бескористан, па је аутопилот морао да научи да прелази преко камења без наговештаја. Године 1973. људи су Луноходу говорили за колико степени да скрене, а кад је игнорисао команду за заустављање, то је био квар. Perseverance-у се каже где да стигне, а одлуке успут уграђене су у његов дизајн. Следећем роверу би можда било речено само где да гледа. Тада ће књиге рекорда добити питање које данас звучи као шала: ко је возио?