Највећем електричном трајекту потребна је утичница за цео град

16 мегавата. Према речима Пабла Лопеса, који руководи пословањем компаније Buquebus у Колонији дел Сакраменто у Уругвају, отприлике толико троши цео град. Толико дају и два пуњача у тамошњој луци, а направљени су за један једини трајект. „То је снага која је потребна читавој Колонији, зато је морао да се полаже посебан вод“, објаснио је Лопес у јесен 2025, када је почела монтажа.

Трајект се зове China Zorrilla, по уругвајској глумици која је била блиска пријатељица оснивача компаније Buquebus Хуана Карлоса Лопеса Мене, и највећи је брод на батерије икада саграђен. Дана 22. октобра 2026. почео је редован саобраћај преко Ла Плате, између Буенос Ајреса и Колоније, а на првој вожњи превезао је више од 700 путника. Саградио га је аустралијски бродоградилишни Incat. Показало се да је брод на батерије изводљив. Тешко је све око њега. Трајект је океан прешао као терет на палуби другог пловила, што не чуди: батерије му трају само око сат и по вожње. А на обали му је био потребан утикач величине града.

Двеста педесет тона у четири просторије

Трајект је дугачак 130 метара и широк 32. Прима 2.100 путника и 225 аутомобила, а испод палубе, у четири одвојене просторије за батерије, налази се 5.016 батеријских модула укупне масе око 250 тона. Они складиште више од 40 мегават-сати. Incat тврди да је то четири пута више од било које батерије до сада уграђене на брод.

Четрдесет мегават-сати лакше је замислити преко аутомобила. Ако велики електрични аутомобил има батерију од 75 kWh, трајект носи енергију отприлике 530 таквих аутомобила. То је груба процена, али размера је јасна: у трупу вози 225 аутомобила, а батерије носе набој флоте више него двоструко веће.

Према процени компаније Incat, тога има довољно за око 90 минута рада. Прелаз преко Ла Плате од око 55 км траје 75 минута, па се трајект мора пунити после сваког путовања, у обе луке. Осам електромотора покреће осам воденомлазних погона, а дизел мотора за погон нема.

Првим путницима највише је упала у очи тишина. Како преноси Perfil, више од 700 људи на првом прелазу путовало је без буке мотора и непријатних механичких вибрација. Директор компаније Incat Крејг Клифорд, који је био на броду, управо је то и очекивао: највише ће људе изненадити, рекао је, то што познатог брујања мотора једноставно нема.

Најбржи трајект и његов спори наследник

Buquebus има очигледну тачку поређења. Пре China Zorrilla његов највећи пловни објекат био је Francisco, још једна Incat-ова градња, чувена по брзини. Гинисова књига рекорда води га као најбржи трајект на свету, са 58,1 чвор, односно око 107 км/ч. China Zorrilla превози двоструко више људи од Francisca.

Нови трајект је требало да буде сличан. Пројекат из 2019. имао је четири мотора на утечњени природни гас и требало је да достигне око 37,5 чворова. Затим је Buquebus затражио од бродоградилишта да проучи верзију на батерије, па је 2023. пројекат промењен усред градње. Председник управе компаније Incat Роберт Клифорд назвао је то намерним скоком, а не постепеним кораком: цене горива су се љуљале, батерије су појефтиниле, а пуњење је постало знатно брже.

Лопес Мена је то рекао једноставније. „Када се указала прилика да се изгради електрични брод, нисмо хтели да чекамо следећи. Хтели смо да то буде овај“, рекао је у септембру 2026.

Скок је плаћен брзином: радна брзина електричног трајекта ограничена је на 25 чворова, око 46 км/ч, а разлика је лако видљива поред његове две гасне сестре.

Брод би технички могао да вози брже, рекао је Пабло Лопес, али би потрошња енергије постала превелика. У води отпор расте брже од брзине, па сваки додатни чвор прождире несразмеран део набоја.

Преко океана на туђој палуби

Највећи електрични брод на свету не може сам да пређе океан. Батерије су му довољне за један кратак прелаз, а пут од Тасманије до Уругваја, према писању Infobae, износио је више од 15.000 км по мору.

Зато је трајект путовао на другом броду. Полуурони брод Black Marlin дугачак 217 метара спустио је теретну палубу у реку Дервент код Хобарта, трајект је постављен изнад ње, а баласт је испумпан да би га подигао из воде. Пут је трајао око 40 дана. Кренуо је са месецима закашњења, јер је долазак брода Black Marlin одложен због поремећаја у Ормушком мореузу. Дана 12. септембра 2026. трајект је испловио са палубе у уругвајској луци Нуева Палмира, а два тегљача испратила су га даље до Колоније. У службу је ушао више од годину дана након датума који је бродоградилиште навело 2023.

Град на утикачу

У овој причи докови су важни колико и брод. За један једини брод Колонија је добила пуњаче, нови кабл и трафостаницу за око 20 милиона долара, а на крају плаћа оператер, делом кроз будуће рачуне за струју.

Пун набој траје око 40 минута, по процени компаније Incat. Пабло Лопес каже да се пуњење уклапа у задржавање путника. Трајект се пуни док аутомобили излазе и док се проверавају карте, а ред вожње једва да се мења.

За Уругвај је оваква муштерија чак и корисна. Председница УТЕ Андреа Кабрера подсетила је присутне на представљању трајекта да 98% струје у земљи долази из обновљивих извора. Још 2024. Лопес Мена је објаснио да производња у Уругвају понекад достиже 120% потрошње, а вишак нема где да се складишти. Трајект који се пуни после сваког прелаза може део тог вишка да претвори у путовања.

Шта овај трајект доказује, а шта не

За сада доказује једну ствар. Велики путнички трајект може да вози на батерије по реду вожње, под условом да је линија кратка и да су на обе обале моћни пуњачи. Incat каже да већ гради још три електрична трајекта, сваки дугачак 129 метара, за данског оператера Molslinjen.

Дуге линије и даље су ван домашаја, као и отворено море. Позивајући се на операторе, New Atlas наводи уштеду горива од 4,5 милиона долара годишње и период отплате од пет до осам година. То су пројекције, а не резултати. Чак ни Buquebus неће да наведе тачан домет. „У пракси ћемо видети стварну аутономију. На мору варира више него на копну“, упозорио је Пабло Лопес.

За путнике је цена карте важнија од било ког рекорда. У ту цену сада улази струја читавог града повучена на доку, а њену цену одређује електродистрибуција. Главни снабдевач оператера некада је била компанија за гориво. Сада је то мрежа. Лопес Мена је то разумео још 2024, док се брод још градио. „Морам да затражим попуст: са нижим трошковима можемо да снизимо цене карата“, рекао је тада.