Он је бициклисте учинио бржима. Сада им у шортсеве ушива ваздушне јастуке

Неколико месеци пре августа 2019. белгијски инжењер Берт Селис имао је у свом аеротунелу младог возача по имену Бјорг Ламбрехт . За његову лабораторију то је био рутински посао: пронаћи положај и опрему која возачу штеди неколико вати. Затим је, 5. августа, на трећој етапи Тур де Пољске, 22-годишњи Ламбрехт излетео с пута и ударио у бетонски пропуст. Није га било могуће спасити.

„Питао сам се зашто бициклисти и даље имају тако мало заштите осим кациге“, присећа се Селис . У октобру 2026. његов одговор нашао се на TIME-овој листи најбољих изума године . То је ваздушни јастук тежак око пола килограма, који се крије у нараменицама бициклистичких шортсева и надува се за 100 милисекунди. Најчудније у целој причи је нешто друго. Човек који је читаву каријеру скидао грам по грам и ват по ват са возача сада жели да им окачи додатну тежину. И тврди да штоперица то не примећује. Да би одлучио када да се активира, јастук је учен на архиви туђих падова коју чува једна белгијска новинска агенција.

Рачуновођа вати

Селис је по образовању инжењер, а по занату аеродинамичар. Суоснивач је Flanders Bike Valley, фламанске бициклистичке лабораторије саграђене око аеротунела, и радио је с многим професионалним тимовима.

Тај посао личи на књиговодство. Возач седи на бициклу у струји ваздуха, сензори мере отпор, а инжењери померају лакат за центиметар или мењају тканину на раменима. Пет вати сматра се озбиљним уловом. За такве ситнице тимови наручују посебне чарапе, прерађују облик кацига и троше огромне паре на точкове.

После Ламбрехтове смрти Селис се обратио Сему Ратајчаку, који је водио истраживање и развој у белгијском произвођачу опреме Bioracer и изградио његов аеротунел. Bioracer шије тркачку одећу, између осталог и за професионалне тимове. У периоду 2020–2021. Ратајчак и студент индустријског дизајна на пракси, Стијн Вановолсем, разрадили су идеју : ваздушни јастук скривен у нараменицама обичних тркачких шортсева, који би у паду штитио врат, груди, леђа и кукове.

Идеја је функционисала. Купаца није било. Још 2024. Ратајчак, који је тада већ водио сопствени дизајнерски студио, назвао је ту идеју потенцијалном прекретницом за безбедност возача и признао да су тимови показали ограничено интересовање.

Кацига, пробијена смрћу

Хладноћа пелотона лако се објашњава. Деценијама је професионални бициклизам одбијао сваку заштиту која кошта удобности или брзине.

Године 1991. Међународна бициклистичка унија (UCI) покушала је да кациге учини обавезним. Возачи су ступили у штрајк и правило је склоњено у фиоку. Вратило се тек 2003, пошто је казахстански возач Андреј Кивиљев пао без кациге на Пари–Ници и умро следећег дана. UCI је тада прогласио кациге обавезним , али и то је био компромис: прва верзија правила дозвољавала је возачима да скину кацигу на завршним успонима дужим од пет километара. Та рупа је касније затворена.

Заштитна одећа прошла је исти пут. Bioracer је тврдио да може да направи тркачку опрему која ублажава најчешће повреде у паду. Возачи су, како је јавио road.cc , више волели удобност и брзину на какве су навикли.

Поука је таква да би је разумео сваки трговац: у пелотону се безбедност продаје само када не кошта ништа на штоперици. Управо тако је Селис покушао да прода свој ваздушни јастук.

Пола килограма које је некад обећавало брзину

У марту 2024, док је систем још био прототип, Селис је рекао белгијској телевизији Sporza да ваздушни јастук додаје 500 до 600 грама, отприлике једну пуну флашу воде више. Професионалци су га до тада одбијали због бриге за удобност и тежину, па је Селис извукао аеродинамичарску карту. Возач са овим системом, рекао је, постаје више „капљастог облика“, а на равној деоници при 50 km/h разлика је износила 5 до 15 вати. „Додатна тежина тада постаје небитна“, рекао је.

Пелотону је то звучало примамљиво: заштита уз брзину као додатак. Данас компанија говори опрезније. У материјалима око TIME-ове листе програмери обећавају нешто друго: ваздушни јастук не утиче на аеродинамику и готово је невидљив испод дреса. О добитку у ватима више нема речи, а ниједна од тврдњи није независно измерена. Постоји и друго упозорење: на планинском превоју пола килограма тежи пола килограма, колико год глатко ваздух опструјавао.

Сам уређај изгледа скромно. Мала кеса на леђима садржи електронику и CO₂ патрону, а танке цеви од термопластичног полиуретана пролазе кроз нараменице шортсева.

Систем не покрива главу ни рамена, и то је намерно. Ратајчак је објаснио да после пада возач мора моћи да се врати на бицикл и доврши трку. Зато десетак секунди након активирања јастук почиње сам да се издувава и склапа се назад у нараменице. Да бисте га поново користили, мењате патрону и њен упаљач, око 35 евра . Ваздушни јастук у аутомобилу, насупрот томе, мења се у целини.

Шта уче туђи падови

Најтежи део ваздушног јастука нису тканина ни гас. Најтеже је одлучити када да се активира.

Возач баца бицикл на циљној линији, спринтер љуља машину с једне на другу страну, градски возач прескаче ивичњак. Ништа од тога није пад, али сензору су сви ти покрети насилни. Лажно активирање усред спринта опасно је само по себи, а јастук који се не активира гори је од никаквог, јер ствара лажан осећај сигурности. Sporza овако описује логику прага : возач који само клизи по асфалту неће га покренути, али ако затим буде бачен преко заштитне ограде, активираће се.

Алгоритам Aerobag-а изграђен је на туђим несрећама. Белгијска новинска агенција Belga чува велику архиву снимака падова на тркама, а програмери су пропустили те снимке кроз AI модел. Он је реконструисао кретање тела по видљивим зглобовима, попут рамена, кукова и лаката, а те путање су послужиле за подешавање прага активирања. Једноставно речено, систем је учио на падовима које нико никада не би инсценирао за експеримент.

Шведска компанија Hövding зна цену грешке. Њена јастучна крагна за градске бициклисте надувавала се око главе и продавана је као замена за кацигу. У новембру 2023. шведска Агенција за потрошаче зауставила је продају модела Hövding 3 због квара који је могао да спречи да се крагна активира у паду. Дана 21. децембра 2023. компанија је поднела захтев за стечај . Суд је дотад суспендовао забрану, али је управа одлучила да се компанија после месец дана без продаје не може спасити. Ваздушни јастук се суди по оном једином пут кад се не отвори.

Aerobag иде на исто тржиште. За градске возаче дизајнирао је Aerobelt, појас који носи исти модул, па се може носити преко свакодневне одеће. Fundracer, фонд који улаже у микромобилност, купио је мањински удео у компанији . Систем још није у продаји. Суоснивач Aerobag-а Квинтон ван Логенберг процењује његову цену на 700–850 евра , више од добре кациге, а мање од многих гарнитура тркачких точкова.

За сада је лекција из Hövdinga теоријска. Систем је прошао краш-тестове с 3D-штампаним фигурама возача , а следећи наведени кораци су падови људи на меке површине за доскок и краш-тест лутке. Још нема објављених података о томе колико смањује повреде у стварним несрећама.

Поново научити да падаш

На речима, интересовање се појавило већ 2024. Селис је Sporzi рекао да је британски тим Ineos Grenadiers хтео да употреби ваздушни јастук, нарочито после страшног пада Егана Бернала, када је у јануару 2022. победник Тура де Франса на тренингу налетео на паркирани аутобус.

На делу, први који је узео систем био је холандски тим Picnic PostNL. Иза пројекта стоји бивши професионалац Пит Ројакерс. Тим се већ изборио са ожиљцима од клизања по асфалту одећом отпорном на абразију, а он је као следећи циљ навео сломљена ребра, карлице и кључне кости. Идеја је потекла од Instagram снимка ваздушног јастука за мотоциклисте, који је Ројакерса довео до Селиса. Он држи очекивања трезвеним . Јастук ће спасти кључну кост само ако му возач заиста верује и држи руке уз тело, док већина возача при паду испружи руке. Изгледа да ће возачи морати поново да науче да падају. Током 2026. Picnic PostNL и Visma–Lease a Bike добили су системе за тренинг, а италијански произвођач опреме Nalini уложио је у пројекат с плановима за прве шортсеве са Aerobag сертификатом.

Селис није једини у тој трци. У пролеће 2026. Van Rysel, Decathlon-ов бициклистички бренд, представио је тркачко одело с уграђеним ваздушним јастуком: одело, заједно с јастуком, тежи око 700 грама, а јастук се, према произвођачу, активира за 60 милисекунди, готово двоструко брже од Aerobag-овог. „У бициклизму сте морали да бирате између перформанси и безбедности“, рекао је Van Rysel .

Ваздушни јастук на тркама још нећете видети. Почетком 2026. UCI је почео да окупља произвођаче и лабораторије да би написали стандарде за такве системе, а док их не буде, нико не може да стартује на трци носећи га. Селис се нада да ће га видети на тркама 2027.

Кацига је у професионални бициклизам стигла кроз штрајк и кроз смрт која је уследила дванаест година касније. Селисовом јастуку не треба нова трагедија. Треба му возач који му у паду верује више него сопственим рукама.