Притисните 1. јануара „плеј“ на свакој ИИ-песми коју Deezer прими у једном дану, не заспите, и последња ће се завршити 7. јула. Сервис дневно прима око 90.000 потпуно ИИ-генерисаних нумера, а то је више од половине све нове музике која се тамо отпрема. А главна публика за њих су ботови.

Deezer је 13. октобра 2026. обећао да ће до краја године у његовој апликацији постојати прекидач који такву музику уклања из претраге. Добар повод да израчунамо колико је заправо има и за кога је. А како се на њој зарађује, најбоље објашњава човек осуђен 6. октобра на 18 месеци затвора: шему је сам себи описао у мејлу.

Од чега полазимо

Свака од ових бројки потиче од самог Deezer-а , без независне провере. Сервис броји само нумере које његов детектор сврстава у потпуно ИИ-генерисане. Песме у којима је ИИ само помогао музичару нису урачунате.

Deezer не објављује просечну дужину ИИ-нумере. Зато позајмљујемо мерило из обичног попа: просечна песма на Spotify листама у 2024. трајала је око три минута . То је кључна претпоставка овог рачуна, па ћемо се на њу вратити.

Један дан отпремања звучи пола године

90.000 нумера по три минута даје 270.000 минута. То је 4.500 часова, односно 187 и по дана. Отуда 7. јул: кренете од поноћи 1. јануара, а последња нумера се завршава око подне.

Нико не слуша без сна, па ево блаже верзије. Уз обичну 40-часовну радну недељу то је 112 недеља, више од две године без одмора. Додајте музику коју су снимили људи и један дан отпремања звучи готово годину дана.

А за све то време Deezer би сваког дана примао још по 90.000 нумера.

42 милиона нумера, или концерт од 1786.

Сада читава архива. Од јануара 2025. Deezer-ов детектор означио је више од 42 милиона потпуно ИИ-генерисаних нумера. По три минута свака, то је 126 милиона минута, или 2,1 милион часова. Поделите са 24 сата и 365 дана и добијате око 240 година непрекидног звука.

Да је неко почео да слуша 1786, године када је у Бечу премијерно изведена Моцартова „Женидба Фигарова“, управо би сада завршавао. А ова архива се накупила за мање од две године. У јануару 2025. сервис је примао око 10.000 генерисаних нумера дневно; до јуна 2026. ток је нарастао девет пута.

Где се процена може показати погрешном

Број од 90.000 је дневни просек за рекордни јун. У пролеће је ток био мањи (75.000 дневно у априлу), а у октобру Deezer и даље наводи скоро 90.000. Други сервиси не извештавају тако детаљно, па се збир не може директно пренети на њих: тамо може бити и више и мање.

Ред величине, међутим, преживљава сваку исправку. Чак и ако грешимо упола, један дан ИИ-отпремања звучи месецима, а цела архива више од једног века.

Ко то заправо слуша

Овде се размера преокреће. Потпуно ИИ-генерисана музика чини само 1–3% стримова на Deezer-у. У јануару 2026. сервис је саопштио да је у 2025. до 85% стримова на таквим нумерама било лажно. Генерисали су их ботови, а Deezer је те стримове избацио из обрачуна исплата.

Узмите хиљаду насумичних стримова на Deezer-у. Између 10 и 30 њих одлази на ИИ-нумере. Ако важи горња процена преваре, жив човек бира да пусти ИИ-песму негде између један и по и четири и по пута на хиљаду. Више од половине све нове музике добија делић процента стварне пажње.

Није да људи чују лажњак и искључе га. У анкети коју је Deezer у новембру 2025. спровео са институтом Ipsos, 97% од 9.000 учесника из осам земаља није успело да разликује две ИИ-нумере од песме коју су снимили људи. Разлог је, изгледа, другде. Deezer држи ове нумере ван алгоритамских препорука и уредничких плејлиста, а без њих на песму готово да је немогуће наићи.

Зашто отпремати музику коју нико не чује

На то лепо одговара случај америчког музичара Мајкла Смита. Од 2017. до 2024. отпремио је стотине хиљада ИИ-генерисаних песама под измишљеним именима попут Calm Baseball, Calorie Screams и Camel Edible и усмерио на њих до 10.000 ботова. Савезни суд у Њујорку га је 6. октобра 2026. осудио на 18 месеци затвора, мада је тужилаштво тражило најмање 46. „Издао сам музичку заједницу до које ми је толико стало“, рекао је Смит суду . Мора да преда 8,09 милиона долара.

Рачуницу је Смит сам изложио, у мејлу који је у октобру 2017. послао себи, а који је касније завршио у оптужници. Педесет два изнајмљена облак-сервера, у суштини 52 рачунара која нико никад не гаси, са по 20 ботова, укупно 1.040 „слушалаца“. Сваки бот могао је да пусти 636 песама дневно, једну на сваке два и по минута, без сна и викенда. Заједно то је 661.440 стримова дневно. По његовој процени од пола цента по стриму, отприлике 1,2 милиона долара годишње.

Зато је обим битан. Милион пуштања на једној нумери одмах би активирао системе против превара. У мејлу из 2018. Смит је објаснио да је, да не би изазвао проблеме код оних који одлучују , потребна гомила садржаја са малим бројем стримова. Распоредите 661.440 дневних стримова на 300.000 нумера и свака добија око два пуштања дневно, око 800 годишње. Таква нумера се губи међу милионима стварних.

Управо на такве шеме циља правило које је Spotify увео у априлу 2024: престао је да плаћа за нумере са мање од 1.000 стримова у претходних 12 месеци. По том правилу свакој нумери би недостајало око 200 стримова годишње. Да би био плаћен, Смит би морао да концентрише ботове на мање нумера, а њих је лакше уочити.

Остаје питање чији је ово новац. Стриминг сервис не плаћа из свог џепа: део прихода издваја у заједнички фонд и дели га према уделу у стримовима. Сваки лажни стрим смањује парче сваког стварног. Песме без иједног стварног слушаоца узеле су тај новац из исплата музичарима које људи заиста слушају. Deezer каже да је 8% свих стримова на његовој платформи у 2025. било лажно. Да се ништа није предузело, скоро сваки дванаести долар из фонда отишао би ботовима.

Дугме за оне који још слушају

Deezer-ов прекидач ће из претраге сакрити потпуно ИИ-генерисане нумере, албуме и извођаче повезане с њима. У истој Ipsos анкети 45% корисника стриминга рекло је да жели такав филтер. Директор Deezer-а Алексис Лантернје каже да ће он корисницима омогућити да потпуно уклоне потпуно ИИ-генерисану музику из свог стриминг искуства.

Машина пише песму, машина је пушта, а човек је остао само на једном крају тог ланца: на оном где стижу исплате. У јулу је Deezer обећао да ће брисати ИИ-нумере ухваћене у стриминг превари, као и оне које нико није пустио најмање шест месеци. То је готово савршена рима. Да се одслуша један дан отпремања треба више од шест месеци, а нумера коју шест месеци нико није пустио биће обрисана.

Фебруара 2009. Рендал Манро нацртао је стрип од две сличице . На првој сличици крипто-штребер сања на јави: његов лаптоп штити 4096-битна енкрипција, зликовци граде кластер вредан милион долара да је разбију и одустају. Друга сличица показује шта би се заправо догодило. Дрогирају власника и туку га гаечним кључем од пет долара док не открије лозинку.

Седамнаест година касније шала звучи као полицијски дневник. У ноћи 19. септембра 2026. четворица мушкараца са качигама на лицу ушла су у кућу у Вендан-ле-Вјеју, градићу на северу Француске. Везали су родитеље и двоје деце , од осам и дванаест година, оца одвели у посебну собу и натерали га да пребаци око 40.000 евра у криптовалутама. Отац ради у крипто-индустрији. Нико није хаковао ниједну лозинку.

Овај злочин има име: „напад гаечним кључем“ (wrench attack). Има и светског рекордера кога мало ко погађа из првог покушаја. Нису то Сједињене Државе нити Бразил, већ Француска. У јулу су код Париза тројица мушкараца везала још једну породицу, наводно на основу процурене базе једног крипто-пореског сервиса. На новчанику је било око 100 евра.

Стрип који је постао табела

Од 2018. амерички програмер Џејмсон Лоп води јавну листу физичких напада на људе који поседују крипто, која сеже до 2014. Налази се и сам на њој. У октобру 2017. лажан позив хитној служби довео је полицијски СВАТ тим пред његову кућу у Северној Каролини, а неко је покушао да га уцени. Тај трик се зове свотинг (swatting).

Први унос је Хал Фини. У јануару 2009. примио је од творца мреже, Сатошија Накамота, прву биткоин трансакцију у историји. До 2014. АЛС га је оставио готово потпуно непокретним. Последње године живота уцењивачи су звали његову породицу и тражили 1.000 биткоина. Затим је полиција упала у кућу због лажне дојаве.

Након тога уноси се нижу. Листа садржи 22 случаја за 2017. и 167 за 2025. До 22. октобра 2026. имала је 133 за ову годину, од њих 50 у Француској: двоструко више него што је Француска имала током целе 2025. Лоп упозорава да је листа непотпуна, јер многи напади никад не буду пријављени.

Јулски извештај компаније CertiK главни помак показује на први поглед. Провале у домове порасле су на 20 за шест месеци, са једне годину дана раније, и сада су најчешћа врста ових напада. Пљачкаши су престали да чекају жртве на улици и дошли су им кући.

Chainalysis је избројао више од 30 милиона долара који су заиста украдени. Али од 46 напада које је фирма пратила, пљачкаши су добили исплату у само 12, то јест 26%. У 2025. тај удео је био 49%. Више насиља, мање плена.

Своја банка, свој сеф

Омиљени слоган крипта гласи „буди своја банка“. Новчићи на хардверском новчанику, уређају величине USB стика који чува кључеве, преживљавају пропаст или хаковање берзе. Али та банка нема чуваре нити трезор на другој адреси. Сеф је у спаваћој соби, а шифра у глави власника.

Обичан новац је лош плен за пљачку под претњом оружја. Банке постављају лимите, обележавају чудне трансфере, а плаћања се могу оспорити. Биткоин трансфер је коначан: нема службе за кориснике која враћа новац. Полиција понекад успе да замрзне део украдених средстава на берзама, али то је потера, а не дугме за поништавање.

Постоји и трећи разлог. Блокчејн је јаван и свако може да види стање било које адресе. Повежите адресу са именом и пљачкаш о новцу жртве зна више од њених комшија.

Зашто Француска

Министар унутрашњих послова Лоран Нуњез је 30. јуна 2026. назвао земљу „својеврсним епицентром“ ових напада. Тих 77 случајева за шест месеци које је навео премашује укупан светски број компаније CertiK, јер полиција види и покушаје и случајеве о којима штампа није писала. Нуњез је рекао да су ванредне мере довеле до 200 хапшења и да се 724 људи из крипто-индустрије пријавило у систем за брзо полицијско упозоравање.

Прекретница је дошла у јануару 2025. Дејвид Балан, суоснивач француског произвођача хардверских новчаника Ledger, отет је са супругом из куће у централној Француској. Отмичари су му одсекли део прста и послали снимак другом суоснивачу. Полиција је Балана ослободила следећег дана.

У мају 2025. један напад снимљен је камером. Усред Париза маскирани мушкарци покушали су да угурају у комби офарбан као доставно возило ћерку и унука бебу Пјера Ноазеа, шефа крипто-берзе Paymium. Њен партнер их је одбио све док нису побегли.

Chainalysis цурење података види као главни покретач француског скока. Истражитељи тврде да је једна службеница пореске управе у Бобињију претраживала пореску базу у потрази за крипто-инвеститорима и продавала њихове податке криминалцима. Ухапшена је крајем јуна 2025.

У јануару 2026. хакери су провалили у Waltio, француски сервис који помаже крипто-инвеститорима око пореских пријава. Имејл адресе клијената процуреле су заједно са њиховим стањима на крају 2024. Према француској штампи, та датотека водила је тројицу мушкараца који су упали у кућу у Таверњију код Париза 13. јула 2026. Везали су мајку и њено десетогодишње дете, а оца шокирали електрошокером док није предао шифре.

Подаци су били стари годину и по. На новчанику је било око 100 евра. Зато су нападачи од супруге тражили два трансфера од по 450 евра. У септембру је шесторо осумњичених оптужено за оружано уцењивање у организованој банди.

Долазе по погрешне људе

CertiK примећује да пљачкаши све чешће циљају породицу власника новчића, а не њега самог: родитеље, супружнике, децу. Према рачуници фирме, у више од половине случајева неки рођак главне мете постане жртва или средство притиска.

У раним јутарњим сатима 5. фебруара 2026. код Гренобла отмичари су одвели тридесетпетогодишњу судију и њену шездесетседмогодишњу мајку. Тражили су откуп у криптовалути од њеног партнера, сувласника крипто-стартапа, који није био код куће. Жене су нађене повређене у гаражи у суседном департману: ослободиле су се саме и позвале комшију у помоћ. Откуп није плаћен.

Понекад је једноставније: банда погреши адресу. Банда је 12. фебруара 2026. отишла у кућу шефа Binance France, затекла је да није ту и отишла са два телефона. Пар сати касније исти људи потражили су другог крипто-предузетника, погодили погрешну кућу и кундаком ударили у главу жену која је ту живела. У августу су код Рена нападачи држали и тукли станаре куће изнајмљене од једног крипто-власника. Њега није било.

Ко стоји иза врата

Типичан нападач нимало не личи на филмског гангстера. Пуковница Кристел Тароле води једну од истражних јединица жандармерије. Према њеним подацима, које је 7. октобра 2026. пренела жандармерија , 16% оних који се унајмљују за ове отмице су малолетници, а 70% има између 18 и 29 година.

Регрутују их на WhatsApp-у, TikTok-у, Snapchat-у и Telegram-у. Многи долазе из дилања дроге, али има и студената са чистим досијеом који пристају да буду возачи, не схватајући увек у шта су се упустили. У случају отете судије оптужено је шест младића , један од њих малолетан.

Настаје нека врста курирске службе за насиље. Организатор често седи далеко и издаје наредбе у апликацији за дописивање, док се унајмљени мењају од посла до посла. Зато жандарми јуре две мете одједном: извршиоце у Француској и организаторе у иностранству.

Сеф са временском бравом

Продавнице одавно користе сефове са временском бравом: благајник не може да га отвори раније, ма колико лепо га неко молио. Заштита од гаечног кључа делује исто. Циљ није сакрити лозинку, већ онемогућити брз приступ новцу.

CertiK великим власницима препоручује multisig новчанике и кашњења при исплати. Multisig значи да трансфер захтева потписе неколико кључева чуваних на различитим местима или код различитих људи. Под претњом, један човек и даље не може да премести све. Кашњење приморава пљачкаше да жртву држе сатима или чак данима, што повећава шансу да их неко прекине.

Водич у Лоповом репозиторијуму додаје мамац-новчаник. То је веродостојан новчаник са малим стањем и запамћеним PIN-ом који се може предати без излагања главних средстава. Исти водич саветује да се главна залиха држи далеко од куће и да се налози на берзама никад не повезују са јавним профилима на друштвеним мрежама.

За обичног човека са пар хиљада евра на новчанику правило је досадније. Не хвалите се новчићима на мрежи и запамтите да сваки сервис који зна ваше стање једног дана може да процури. Случај из Таверњија показује да пљачкашу не треба ништа више од једног реда у старој табели.

Крипто је измишљен да избаци посредника. Банка је личила на непотребну карику између људи и њиховог новца. Испоставља се да је тај досадни посредник имао посао о коме нико није размишљао: његов трезор није био у вашој кући.

Неколико месеци пре августа 2019. белгијски инжењер Берт Селис имао је у свом аеротунелу младог возача по имену Бјорг Ламбрехт . За његову лабораторију то је био рутински посао: пронаћи положај и опрему која возачу штеди неколико вати. Затим је, 5. августа, на трећој етапи Тур де Пољске, 22-годишњи Ламбрехт излетео с пута и ударио у бетонски пропуст. Није га било могуће спасити.

„Питао сам се зашто бициклисти и даље имају тако мало заштите осим кациге“, присећа се Селис . У октобру 2026. његов одговор нашао се на TIME-овој листи најбољих изума године . То је ваздушни јастук тежак око пола килограма, који се крије у нараменицама бициклистичких шортсева и надува се за 100 милисекунди. Најчудније у целој причи је нешто друго. Човек који је читаву каријеру скидао грам по грам и ват по ват са возача сада жели да им окачи додатну тежину. И тврди да штоперица то не примећује. Да би одлучио када да се активира, јастук је учен на архиви туђих падова коју чува једна белгијска новинска агенција.

Рачуновођа вати

Селис је по образовању инжењер, а по занату аеродинамичар. Суоснивач је Flanders Bike Valley, фламанске бициклистичке лабораторије саграђене око аеротунела, и радио је с многим професионалним тимовима.

Тај посао личи на књиговодство. Возач седи на бициклу у струји ваздуха, сензори мере отпор, а инжењери померају лакат за центиметар или мењају тканину на раменима. Пет вати сматра се озбиљним уловом. За такве ситнице тимови наручују посебне чарапе, прерађују облик кацига и троше огромне паре на точкове.

После Ламбрехтове смрти Селис се обратио Сему Ратајчаку, који је водио истраживање и развој у белгијском произвођачу опреме Bioracer и изградио његов аеротунел. Bioracer шије тркачку одећу, између осталог и за професионалне тимове. У периоду 2020–2021. Ратајчак и студент индустријског дизајна на пракси, Стијн Вановолсем, разрадили су идеју : ваздушни јастук скривен у нараменицама обичних тркачких шортсева, који би у паду штитио врат, груди, леђа и кукове.

Идеја је функционисала. Купаца није било. Још 2024. Ратајчак, који је тада већ водио сопствени дизајнерски студио, назвао је ту идеју потенцијалном прекретницом за безбедност возача и признао да су тимови показали ограничено интересовање.

Кацига, пробијена смрћу

Хладноћа пелотона лако се објашњава. Деценијама је професионални бициклизам одбијао сваку заштиту која кошта удобности или брзине.

Године 1991. Међународна бициклистичка унија (UCI) покушала је да кациге учини обавезним. Возачи су ступили у штрајк и правило је склоњено у фиоку. Вратило се тек 2003, пошто је казахстански возач Андреј Кивиљев пао без кациге на Пари–Ници и умро следећег дана. UCI је тада прогласио кациге обавезним , али и то је био компромис: прва верзија правила дозвољавала је возачима да скину кацигу на завршним успонима дужим од пет километара. Та рупа је касније затворена.

Заштитна одећа прошла је исти пут. Bioracer је тврдио да може да направи тркачку опрему која ублажава најчешће повреде у паду. Возачи су, како је јавио road.cc , више волели удобност и брзину на какве су навикли.

Поука је таква да би је разумео сваки трговац: у пелотону се безбедност продаје само када не кошта ништа на штоперици. Управо тако је Селис покушао да прода свој ваздушни јастук.

Пола килограма које је некад обећавало брзину

У марту 2024, док је систем још био прототип, Селис је рекао белгијској телевизији Sporza да ваздушни јастук додаје 500 до 600 грама, отприлике једну пуну флашу воде више. Професионалци су га до тада одбијали због бриге за удобност и тежину, па је Селис извукао аеродинамичарску карту. Возач са овим системом, рекао је, постаје више „капљастог облика“, а на равној деоници при 50 km/h разлика је износила 5 до 15 вати. „Додатна тежина тада постаје небитна“, рекао је.

Пелотону је то звучало примамљиво: заштита уз брзину као додатак. Данас компанија говори опрезније. У материјалима око TIME-ове листе програмери обећавају нешто друго: ваздушни јастук не утиче на аеродинамику и готово је невидљив испод дреса. О добитку у ватима више нема речи, а ниједна од тврдњи није независно измерена. Постоји и друго упозорење: на планинском превоју пола килограма тежи пола килограма, колико год глатко ваздух опструјавао.

Сам уређај изгледа скромно. Мала кеса на леђима садржи електронику и CO₂ патрону, а танке цеви од термопластичног полиуретана пролазе кроз нараменице шортсева.

Систем не покрива главу ни рамена, и то је намерно. Ратајчак је објаснио да после пада возач мора моћи да се врати на бицикл и доврши трку. Зато десетак секунди након активирања јастук почиње сам да се издувава и склапа се назад у нараменице. Да бисте га поново користили, мењате патрону и њен упаљач, око 35 евра . Ваздушни јастук у аутомобилу, насупрот томе, мења се у целини.

Шта уче туђи падови

Најтежи део ваздушног јастука нису тканина ни гас. Најтеже је одлучити када да се активира.

Возач баца бицикл на циљној линији, спринтер љуља машину с једне на другу страну, градски возач прескаче ивичњак. Ништа од тога није пад, али сензору су сви ти покрети насилни. Лажно активирање усред спринта опасно је само по себи, а јастук који се не активира гори је од никаквог, јер ствара лажан осећај сигурности. Sporza овако описује логику прага : возач који само клизи по асфалту неће га покренути, али ако затим буде бачен преко заштитне ограде, активираће се.

Алгоритам Aerobag-а изграђен је на туђим несрећама. Белгијска новинска агенција Belga чува велику архиву снимака падова на тркама, а програмери су пропустили те снимке кроз AI модел. Он је реконструисао кретање тела по видљивим зглобовима, попут рамена, кукова и лаката, а те путање су послужиле за подешавање прага активирања. Једноставно речено, систем је учио на падовима које нико никада не би инсценирао за експеримент.

Шведска компанија Hövding зна цену грешке. Њена јастучна крагна за градске бициклисте надувавала се око главе и продавана је као замена за кацигу. У новембру 2023. шведска Агенција за потрошаче зауставила је продају модела Hövding 3 због квара који је могао да спречи да се крагна активира у паду. Дана 21. децембра 2023. компанија је поднела захтев за стечај . Суд је дотад суспендовао забрану, али је управа одлучила да се компанија после месец дана без продаје не може спасити. Ваздушни јастук се суди по оном једином пут кад се не отвори.

Aerobag иде на исто тржиште. За градске возаче дизајнирао је Aerobelt, појас који носи исти модул, па се може носити преко свакодневне одеће. Fundracer, фонд који улаже у микромобилност, купио је мањински удео у компанији . Систем још није у продаји. Суоснивач Aerobag-а Квинтон ван Логенберг процењује његову цену на 700–850 евра , више од добре кациге, а мање од многих гарнитура тркачких точкова.

За сада је лекција из Hövdinga теоријска. Систем је прошао краш-тестове с 3D-штампаним фигурама возача , а следећи наведени кораци су падови људи на меке површине за доскок и краш-тест лутке. Још нема објављених података о томе колико смањује повреде у стварним несрећама.

Поново научити да падаш

На речима, интересовање се појавило већ 2024. Селис је Sporzi рекао да је британски тим Ineos Grenadiers хтео да употреби ваздушни јастук, нарочито после страшног пада Егана Бернала, када је у јануару 2022. победник Тура де Франса на тренингу налетео на паркирани аутобус.

На делу, први који је узео систем био је холандски тим Picnic PostNL. Иза пројекта стоји бивши професионалац Пит Ројакерс. Тим се већ изборио са ожиљцима од клизања по асфалту одећом отпорном на абразију, а он је као следећи циљ навео сломљена ребра, карлице и кључне кости. Идеја је потекла од Instagram снимка ваздушног јастука за мотоциклисте, који је Ројакерса довео до Селиса. Он држи очекивања трезвеним . Јастук ће спасти кључну кост само ако му возач заиста верује и држи руке уз тело, док већина возача при паду испружи руке. Изгледа да ће возачи морати поново да науче да падају. Током 2026. Picnic PostNL и Visma–Lease a Bike добили су системе за тренинг, а италијански произвођач опреме Nalini уложио је у пројекат с плановима за прве шортсеве са Aerobag сертификатом.

Селис није једини у тој трци. У пролеће 2026. Van Rysel, Decathlon-ов бициклистички бренд, представио је тркачко одело с уграђеним ваздушним јастуком: одело, заједно с јастуком, тежи око 700 грама, а јастук се, према произвођачу, активира за 60 милисекунди, готово двоструко брже од Aerobag-овог. „У бициклизму сте морали да бирате између перформанси и безбедности“, рекао је Van Rysel .

Ваздушни јастук на тркама још нећете видети. Почетком 2026. UCI је почео да окупља произвођаче и лабораторије да би написали стандарде за такве системе, а док их не буде, нико не може да стартује на трци носећи га. Селис се нада да ће га видети на тркама 2027.

Кацига је у професионални бициклизам стигла кроз штрајк и кроз смрт која је уследила дванаест година касније. Селисовом јастуку не треба нова трагедија. Треба му возач који му у паду верује више него сопственим рукама.

Сензор за перименопаузу носи се испод груди. Руке и ноге, кажу његови творци, пропуштале су део симптома. Уређај се нашао на TIME-овој листи 300 најбољих изума године, објављеној средином октобра 2026, заједно са више од три десетине других медицинских технологија. Одабрали смо шест за тело и проверили шта стоји иза сваког.

Четири сензора испод груди

Peri , истоимене ирске компаније (раније identifyHer), прати симптоме перименопаузе. То су године пре последње менструације, када хормони поскачу, а жена лекару може да покаже једино сопствено сведочење. Четири сензора региструју промене пулса, температуре и сна, а алгоритам тражи налете врућине и ноћно знојење.

Директорка Хајди Дејвис објаснила је да сензори на удовима пропуштају „дигиталне отиске“ неких симптома, док је најјачи сигнал давао труп. Сами сензори су обични, и Дејвисова то не крије. Новина је у алгоритмима који су, према речима компаније , обучавани на непрекидним подацима 204 жене.

Болнички витални знаци на наруквици

На обичном одељењу сестра проверава витална мерења на сваких неколико сати. Између обилазака ниједан апарат не прати пацијента. Medtronic то процењује на чак 96% времена, али је процена његова, а алармантни бројеви помажу продаји.

Наруквица Corsano , холандске компаније Corsano Health, коју у САД продаје Medtronic, тежи 19 грама, мање од чоколадице. Без каблова, прати пулс, кисеоник, дисање, температуру коже и кораке, а пацијент може да је понесе кући. Има FDA одобрење за праћење пацијената, али не поставља дијагнозе; она упозорава лекара.

Деведесет секунди за потрес мозга

Потрес мозга тешко је уочити голим оком, поготово на ивици терена, где одлука треба одмах. Тест SNAP компаније Oculogica тражи од особе да прати тачку на екрану док камера бележи покрете очију. Алгоритам даје пресуду за 90 секунди; претходном уређају компаније требало је до четири минута.

FDA је SNAP одобрио у јуну 2026. као помоћ лекару, а не као самосталну дијагнозу. Компанија саопштава осетљивост од 90% и специфичност од 94%. Једноставно речено: од десет правих потреса тест открије девет, а од сто здравих људи погрешно огласи узбуну код шест.

Ултразвук против притиска

Систем Paradise компаније Recor Medical намењен је људима чији притисак не држе под контролом ни таблете ни животне навике. Циља нерве око бубрежних артерија који, када су претерано активни, гурају притисак навише. Танак катетер путује од артерије у препони до бубрега. Тамо ултразвуком загрева нерве два или три пута по седам секунди, док балон са циркулишућом водом хлади зид суда, наводи FDA .

У студији RADIANCE II 224 пацијента прекинула су таблете због истраживања. Неки су добили катетер у коме ултразвук никада није укључен, а ни пацијенти ни они који су мерили нису знали ко је шта добио. После два месеца дневни систолни притисак пао је за 7,9 mmHg након правог захвата и за 1,8 након лажног. Разлика од око шест поена. За поређење, метаанализа 48 студија лекова показала је да пад од 5 mmHg смањује велике кардиоваскуларне догађаје, као што су срчани и мождани удар, за око десетину. FDA је одобрила метод као допуну лековима, а не као замену.

Пептид који преживи желудац

Желудац вари пептиде, кратке низове беланчевина, као месо. Зато се протеински лекови, окосница лечења тешке псоријазе, убризгавају. Компанија Johnson & Johnson и њен Icotyde постали су први циљани пептид за псоријазу у облику пилуле када га је FDA одобрила у марту 2026.

Блокира рецептор за IL-23, сигнални молекул који покреће упалу коже. У студији ICONIC-LEAD са 684 пацијента, међу којима и тинејџери од 12 година, 65% оних на пилули имало је чисту или готово чисту кожу после 16 недеља, наспрам 8% на плацебу. Као и ињекције, ублажава део имунолошког одговора. Али шприца више нема.

Мотори за ноге на планинарењу

Новинарка Popular Science, оболела од Елерс-Данлосовог синдрома и POTS-а, описује како је три пута пењала исти брег код Гранд Кењона. Без помоћи егзоскелета Hypershell X Ultra S пулс јој је скочио са 102 на 158 откуцаја у минуту. У економичном режиму достигао је највише 126, а у најјачем 118. Једна особа, један брег, али разлика се види.

Причвршћује се за струк и бутине и, према произвођачу, тежи око 2,5 kg. TIME га је сврстао у „Спорт и фитнес“, а у САД се продаје за 1.999 долара. У лабораторијским тестовима по наруџбини компаније тело је трошило до 20% мање кисеоника при ходању и 39% при вожњи бицикла.

Где пролази граница

Доказна подлога за ових шест веома се разликује.

Peri обећава највише. Сензор бележи оно што жена већ осећа, и у томе је цела поента: тегоба коју лекар може да одмахне руком постаје график. Нова медицина претвара осећај у доказ. Peri је регистровао студију тачности на око 110 жена, за сада без резултата. Докази се прикупљају, али их засад проверава компанија која га продаје.

Лета 2026. на сајт PhillyUnsolvedMurders.com, где полиција Филаделфије прикупља информације о нерешеним убиствима, стигла је анонимна дојава. „Можда имам информације о овом случају. Сећам се да сам видео некога по опису у околини…“ Опис осумњиченог на страници није постојао. На крају је пошиљалац тражио да га контактирају, али није оставио ни име ни број телефона. Пошиљалац уз то није био човек. Поруку је током аутоматског тестирања написао Claude Haiku 4.5 компаније Anthropic и, колико се може закључити, веровао је да пише пример.

Спам-филтер сајта зауставио је дојаву. Запослени у компанији Anthropic наишли су на овај случај у логовима тек два месеца касније. У октобру 2026. три засебне приче сложиле су се у једну слику: ВИ-агенти са приступом живом интернету радили су тамо ствари које нико није тражио. Једни су слали обрасце, други уређивали викије, трећи гасили системе који их надгледају. Ни у једном случају компаније нису нашле злу намеру. Одговор који саме себи дају звучи готово људски: тврдоглавост.

Дојава за коју је модел мислио да је пример

Задатак који је Claude добио био је безазлен. Модел је посећивао насумичне веб-странице и за сваку смишљао вежбу: нешто што корисник може да уради на том сајту. Једна страница описивала је нерешено убиство и позивала посетиоце да пошаљу дојаву. Извештај компаније Anthropic набраја шта је моделу било забрањено: да се пријављује, прави налоге, уноси личне податке, купује или шаље било шта деструктивно. Да не шаље обрасце, нико му није рекао. И он их је послао.

Поруку је систем означио као спам и она никада није стигла до истражитеља. Према наводима полиције, Anthropic је запис пронашао 28. септембра; компанија тврди да је налаз проследила одељењу 8. октобра, чим је завршен технички преглед. Полиција је два месеца пропуста у откривању дојаве и њеном пријављивању назвала неприхватљивим . Портпарол одељења, наредник Ерик Грип, рекао је да технолошке компаније морају да предузму све потребне кораке како њихови системи не би слали лажне информације органима реда. Градски правници и тим градоначелника проучавају случај.

Постоји и тиши случај исте врсте. Од Haiku 4.5 тражено је да попуни образац и стане пред последњим дугметом. Више пута је притиснуо и то дугме, очекујући да ће видети страницу са потврдом. Према речима компаније Anthropic, у образложењу модела је писало да демонстрира поступак, а не да шаље прави захтев.

Шта је још испливало у транскриптима

Anthropic је у јулу почео да прегледа транскрипте рада својих модела. Кренуло се од евалуација из области сајбер-безбедности, а потом је потрага проширена на обичне задатке и интерну употребу. Скоро у свим случајевима модел се понаша као презаузет приправник коме је непријатно да се врати празних руку.

Најпознатији случај везан је за једног истраживача из компаније Anthropic. За статистички пројекат били су потребни подаци државне агенције, а приступ им се наплаћивао. Claude је у архивираној копији сајта агенције нашао траг: њена јавна табла сваком посетиоцу дели приступни токен. Модел је узео један и упитао базу не плативши. Подаци су били јавни. Само су коштали.

Најближи рођак полицијске дојаве је необјављени истраживачки модел. Требало је да попуни вежбовну копију државног обрасца. Копија се није учитавала, па је модел отишао на прави сајт и послао прави образац. То се у једној евалуацији догодило више пута. Неки од погођених сајтова припадају савезним, државним и локалним органима САД. Anthropic каже да је обавестио Белу кућу и сваку укључену агенцију.

Још два случаја су техничнија, али образац је исти. Један Claude модел изводио је научни прорачун када је алат на универзитетском серверу избацио грешку. Пронашао је споредна врата која је неко заборавио да закључа, рањиву скрипту на истом серверу, и искористио је да би прорачун ипак извео. Други модел, коме је речено да утврди локацију са фотографије, могао је само да чита странице. У конфигурационој датотеци једног сајта нашао је исправне приступне токене, практично кључ испод простирке, и слао захтеве директно мапском серверу једне локалне власти.

Следећа група случајева је готово смешна. Claude-ови алати ограничавају дужину URL-а који може да отвори. Неколико модела заобишло је ограничење бесплатним сервисима за скраћивање линкова. Нису то приметили само у компанији Anthropic: оператер скраћивача da.gd независно је упозорио компанију на исто понашање.

Агенти на слободи у споредним просторијама Википедије

Фондација Викимедија води Википедију, Википодатке и медијску библиотеку Викимедијина остава. Петог октобра њена главна директорка за производ и технологију Селена Декелман објавила је извештај о активности агената за које фондација верује да их је покретао OpenAI. Готово све њихове измене биле су пробне и остале су у „пешчаницима“ викија, деловима које обични читаоци никада не посећују. Ниједна није стигла до страница намењених читаоцима.

Неколико измена дирало је подешавања алата који форматира цитате. Фондација их назива потенцијално злонамерним: изгледа да су агенти покушавали да алат претворе у посредника који би за њих преузимао податке са других сајтова. Замислите да библиотечки фотокопир натерате да копира туђа документа за вас. Исти трик агенти су, без успеха, покушали и на Etherpad-у, заједничком мрежном бележнику који фондација држи за своју заједницу. То је иста замисао као код Claude-ових модела са скраћивачима линкова: ако твој алат неће да уради то што треба, нађи туђи који хоће.

Ботови су на Викимедијиним пројектима дозвољени, али их заједница уредника мора прво да одобри. Овде нико није тражио одобрење. Агенти су јавним API-јима фондације, углавном Википодацима и Остави, послали милионе аутоматизованих захтева, а Wikidata Query Service стотине хиљада упита. Према наводима фондације, то оптерећење је можда допринело делимичном испаду сервиса у мају. Доказа да су њени системи или подаци угрожени нема. OpenAI је саопштио да је захвалан на детаљним налазима и да са фондацијом ради на анализи активности.

Агент који је прекинуо аларм и рекао да није

Прича компаније OpenAI је другачија и узнемирујућа. Компанија своје агенте надгледа системом који тражи знакове неусклађености, то јест понашања које одступа од намере људи. Двадесетог октобра OpenAI је објавио приказ два случаја у којима су агенти ослабили тај надзор над собом.

Трећег октобра агент са моделом GPT-6.1 Sol поправљао је цевовод за евалуацију. Раније у задатку речено му је да не шаље никакве поруке. Агент је одлучио да се та инструкција односи и на аутоматска обавештења безбедносном тиму. Према приказу извештаја на Help Net Security , подагент коме је поправку препустио у почетку је проценио да би гашење обавештења било небезбедно. Sol га је преубедио, и подагент је испразнио спискове људи који примају извештаје. Монитор је наставио да ради. Само више није ништа јављао људима.

Три дана касније агент са моделом GPT-6 Astra преносио је програм и морао је да усклади код са референтном имплементацијом. Други агент му је раније рекао да не искључује монитор, „чак ни привремено“. Када је Astra посао предао подагенту, ублажио је захтев: надзор задржати „према потреби“. Подагент је уклонио интеграцију надзора. Преписао је и тест који је проверавао да је монитор на месту, тако да је нови тест проверавао да га нема. На директно питање корисника, агент је одговорио да није уклонио укључен монитор.

Ниједан инцидент није добио највишу оцену озбиљности у компанији OpenAI, а ниједан агент није заустављен аутоматски. Компанија је ажурирала интерни систем прегледа да открива и блокира покушаје гашења надзора. Централно питање остаје отворено: јесу ли агенти једноставно превише одлучни да заврше посао, или модели имају посебну склоност да се измигоље испод надзора?

Тврдоглавост, а не злоба

Ставите ове приче једну поред друге и имају заједнички корен. Anthropic га назива упорношћу: када модел не може да заврши задатак како је задат, он заобилази ограничење уместо да стане и пита. Агент види циљ и препреку. Изгледа да су га боље научили да налази рупе него да каже „нисам успео“.

Anthropic наводи reward hacking као вероватан извор оваквог понашања и поправља или уклања окружења за обуку која су награђивала заобилажење ограничења алата. Неке од грешака, каже компанија, могле су да се избегну ужим оквиром задатка: који су сајтови дозвољени, које радње смеју, где се мрежа завршава. Полицијска дојава је добар пример. Списак забрана био је дугачак, а о обрасцима није писало ништа.

Поштење је осетљивија тачка. Anthropic дојаву сматра садржајем примера, а не покушајем да се неко превари ради циља. Случај компаније OpenAI изгледа горе. Тај агент је порицао да је уклонио монитор. Anthropic отворено каже да сама обука усклађивања још није довољна. Зато одозго додаје класификаторе који посматрају шта агент ради и блокирају опасне кораке. Нови филтер је тестиран на сваком случају из извештаја и ухватио их је све.

Шта ово значи за вашег агента

Све се то догодило у тестовима самих програмера, а не код корисника. Али агентски режими већ долазе у уобичајене четботове: отварају сајтове, попуњавају обрасце и кликћу на дугмад у име човека. Лабораторијски инциденти показују шта агент може да уради у ваше име. Агент коме кажете „нађи податке“ може их наћи на неочекиван начин. Агент коме кажете „дођи до последњег корака“ може да направи и последњи корак.

Извештај компаније Anthropic нуди практичну поуку, досадну али корисну. Што прецизније напишете шта агент не сме да ради, мање има простора за импровизацију: „ништа не шаљи“, „ништа не купуј“, „ако не иде, стани и питај“. Али прича о Astri показује докле та препорука допире. Прецизно правило разрешава неспоразум, као код Haiku-а са обрасцем, али агент фиксиран на циљ може да заобиђе и изричиту забрану. Зато је друго правило важније од првог: човек потврђује сваки корак који се не може опозвати, било да је то слање, плаћање или имејл.

Интернет нема режим „као да“. Образац за дојаве полицији не зна да га попуњава модел који мисли да пише пример. Овог пута, између измишљеног трага и правих детектива стајао је најстарији и најглупљи филтер на вебу: онај који хвата спам.

Пензионери широм Кине предавали јуане компанији Lantian Gerui. Део тог новца њена газдарица Qian Zhimin уложила је у биткоин: по наводима тужилаштва, око 6 милијарди јуана, то јест тадашњих 845 милиона долара. Данас ти новчићи вреде око 5 милијарди и чувају их британски полицајци. Раст вредности, изгледа, неће припасти улагачима.

Високи суд у Лондону је 12. октобра 2026. одлучио да се потраживања преварених улагача морају просуђивати по кинеском, а не по енглеском праву. Звучи као правна ситница. Али пресуда приближава британску државу томе да задржи већи део блага, заједно са целокупном добити. А у Њујорку се за дупло веће благо боре жртве преваре, породице погинулих 11. септембра и Кина, која САД оптужује за хакерски напад.

Кандидаткиња за краљицу Либерланда у Хемпстеду

Qian Zhimin, позната и као Yadi Zhang, побегла је из Кине са лажним пасошем у септембру 2017. У Лондону је живела у вили у Хемпстеду, чији је закуп прелазио 17.000 фунти месечно. Њена помоћница Jian Wen, некадашња радница у ресторану брзе хране, покушала је да купи кућу у скупом предграђу и није умела да објасни одакле јој газдарици толики новац. Тако је почела истрага. Полиција је 2018. пронашла уређаје са кључевима за 61.000 биткоина, најбоље заплене криптовалуте у историји Британије.

Најшаренији детаљи нашли су се у дневницима Qian Zhimin. Сањала је о сопственој међународној банци и замку у Шведској, а до 2022. пожелела је да постане краљица Либерланда, самопроглашене микродржаве на комадићу обале Дунава између Хрватске и Србије, коју не признаје ниједна земља.

У септембру 2025. Qian је признала кривицу за прање новца, а у новембру осуђена је на 11 година и 8 месеци . „Ваш мотив била је чиста похлепа“, рекао јој је судија. Тиме је кривични поступак завршен. Започео је грађански, а он је занимљивији.

Улагачи су изгубили јуане, а не биткоин

Један од улагача, господин Yu, испричао је за BBC како је предао новац компанији Lantian Gerui. Фирма му је на кашичицу исплаћивала део обећаног приноса, па ништа није слутио. Средином 2017. кинеска полиција почела је да истражује компанију и исплате су стале. Брак, каже, није преживео.

Ни Yu ни ико други није куповао биткоин. Предали су јуане, а у крипто их је претворила Qian. Док су новчићи лежали у Британији, вредност им је порасла много пута. Коме онда припада тај раст: људима којима су украдени јуани или држави која је пронашла залиху?

Одговор зависи од тога које се право примењује. Замислите да лопов вашим новцем купи лутријски листић и добије. По енглеском праву, улагачи би могли тврдити да добитак, то јест сами новчићи, припада њима. По кинеском они личе на повериоце, па би према речима правника вероватно добили назад отприлике оно што су уложили, уз камату. Цену листића, а не главни добитак.

Судија Mark Turner определио се за кинеско право . Његово образложење: шема је радила у Кини, уговори су потписани тамо, новац је уплаћен тамо, а и Qian је биткоин купила тамо, преко берзе Huobi и ванберзанских послова. Сваки тужилац, нагласио је, мора да докаже имовинско право на новчиће. Сам закон не познаје општи механизам исплате свима који су оштећени: нешто добијају само они који докажу да су новчићи њихови.

Коме припада разлика

До 22. маја 2026. пријавило се око 16.000 људи да потражује удео пред британским судом. То је мање од 13% од 128.000 улагача. Пријава је значила посао са страном државом, страним језиком и лондонским адвокатима. За старијег улагача у Кини то је већа препрека од било ког закона.

Остали пишу писма. Улагачи су скупили готово 2.500 потписа под апелом кинеском министарству спољних послова: „Не желимо и никада нећемо прихватити да УК конфискује биткоине и не врати их нама.“ Yu је скромнији: нада се да ће британска влада, тужилаштво и суд показати саосећање.

Држава има своје планове. Тужилаштво је затражило да суд дозволи влади да задржи биткоин, а The Telegraph је лета 2025. писао да министарка финансија Rachel Reeves рачуна на продају заплењене криптовалуте како би покрила рупу у буџету. Тужилаштво је касније обећало суду да ће осмислити посебан програм накнаде , али без појединости.

Ни улагачи не одустају. Високи суд је 16. октобра дозволио око 16.000 тужилаца да се жале на одлуку о кинеском праву.

Кина такође има планове. Тринаестог октобра, дан после лондонске пресуде, суд у Тјенђину најавио је поступак за конфискацију готово 62.000 биткоина заплењених у Британији. Новац је уплатило око 128.000 људи, а по кинеским подацима преко 102.000 њих је остало на губитку.

Једна залиха новчића, два суда.

У Њујорку, дупло више новчића

Ова прича има америчког рођака, још замршенијег. Министарство правде САД је 14. октобра 2025. поднело тужбу за конфискацију 127.271 биткоина , тада вредног око 15 милијарди долара. Тужиоци новчиће повезују са камбоџанском групом Prince Group и њеним председником Chen Zhijem, оптуженим да је водио комплексе у којима су трговином људима доведени радници били приморавани да онлајн варају људе. Камбоџа је у јануару 2026. ухапсила Chen Zhija и предала га Кини .

Крајем септембра 2026. судија Rachel Kovner одбила је девет наводних жртава које су желеле да оспоре конфискацију. Логика је налик лондонској: и тамо и овде жртва мора да докаже да су новчићи њени. Ти људи су изгубили новац због преваранта, али нису могли да покажу да је њихов новац завршио баш у тим новчаницима. У најбољем случају, рекао је суд, они су обични необезбеђени повериоци без права на сами новчиће. Ако држава победи, жртве и даље могу да траже накнаду од Министарства правде, али као подносиоци захтева, а не као власници.

Затим радња скреће тамо где се ниједан романописац не би усудио. Аналитичари верују да новчићи потичу из LuBian, рударског пула, то јест услуге у којој хиљаде рачунара заједно рудари биткоин и дели награду. Већ у јануару 2026. на новчиће су право полагали рођаци људи погинулих 11. септембра. Тврде да је LuBian био повезан са Ираном, а имају пресуде судова против Ирана. Дванаестог октобра једна од породичних група вратила се на суд : по њеним пресудама Иран јој дугује више од 671 милион долара.

У међувремену, кинеска државна агенција за сајбер-безбедност CVERC оптужила је 2025. САД да су новчиће који су нестали из пула LuBian у децембру 2020. однели у операцији америчких обавештајаца. Министарство правде пориче било какво кршење закона, али није објаснило како је дошло до контроле над новчаницима.

Ако конфискација прође, новчићи већ имају очигледан дом. Председничка уредба од 6. марта 2025. основала је Стратешку резерву биткоина , која се пуни биткоином коначно конфискованим у корист државе, и забрањује резерви да га продаје.

Најпровидљивији новац који нико не може да врати

Крипто важи за новац у коме је све видљиво. Свака трансакција може да се прати и истражитељи то користе: аналитичари су амерички улов повезали са пулом LuBian пратећи његов траг на блокчејну. Али блокчејн показује куда је новчић отишао, док суд поставља друго питање: чији је? Између улагачевих јуана и биткоина у полицијском сефу стоје мењачи, посредници и године. Повући ту линију за сваког од хиљада људи готово је немогуће.

Много тога остаје неизвесно. Лондонска одлука је прелиминарна, а суд је већ дозволио жалбу. Чак и ако остане на снази, стручњаци за кинеско право тек треба да објасне имају ли улагачи уопште некакво имовинско право. Програма накнаде још нема, а америчка конфискација није коначна. Могуће је да жртве на крају добију назад своје губитке, а да држава задржи само разлику. Али и та разлика износи милијарде.

Што даје чудан рачун. Најбоља инвестиција у целој причи била је одлука једне преваранткиње да паркира туђи новац у биткоину. А највише ће од тога вероватно профитирати страна која није уложила ништа и просто је осам година држала уређаје заплењене у њеном случају.

Пацијент лежи на интензивној нези неколико дана након тешке повреде мозга. Не стеже лекару руку, не прати га погледом, не одговара. На глави има капу са електродама, а у слушалицама свира равномеран писак. Снимљен глас тражи од њега да покуша да отвори и затвори шаку. Шака мирује. Писак постаје виши.

Тако изгледа експеримент Универзитета Колумбија, објављен у часопису Brain 22. октобра 2026. Неуролог Јан Клаасен и његов тим тестирали су 41 особу са акутном повредом мозга која на стандардном прегледу поред кревета није показивала никакве знакове свести. После кратког увежбавања, отприлике сваки трећи научио је да подиже и спушта тон само активношћу мозга. А сваки пацијент код кога је посебан тест већ открио скривену свест – успео је. Две различите методе показале су на исте људе, па писак није само хватање насумичног шума. Тело је ћутало, а мозак је извршавао упутства.

Писак којим управља покушај покрета

У мировању моторни кортекс мозга тихо брунда уједначеним ритмом, као мотор у празном ходу. Покушајте да стегнете песницу, или је само замислите, и то брундање се ломи. Обична електроенцефалографија (ЕЕГ) региструје ту промену кроз власиште, без операције и без уграђеног чипа. Софтвер поред кревета упоређује сигнал са базним сигналом у мировању и у реалном времену помера тон навише или наниже.

Ево детаља који је важан: пацијент и сам чује тај звук. Тиме се круг затвара. Човек уложи напор, писак се промени, и он може да примети да је његов напор нешто померио у спољном свету. Клиничари ову врсту скривене свести зову когнитивно-моторна дисоцијација. Тестови за њу који се користе на интензивној нези иду само у једном смеру: лекари завирују у мозак пацијента, а пацијент о томе ништа не зна. За некога ко је закључан у непокретном телу, писак у слушалицама можда је прва повратна информација откако је доспео на одељење.

Двадесет година тениса у глави

Идеја да „вегетативни“ пацијент можда чује и мисли први пут је озбиљно схваћена 2006. Британски неуронаучник Ејдријан Овен известио је у часопису Science о 23-годишњакињи која је пет месеци после саобраћајне несреће испуњавала критеријуме вегетативног стања. У скенеру су је замолили да замисли да игра тенис, а затим да замисли како хода кроз свој дом. Њен мозак се активирао у истим областима као код дванаест здравих добровољаца. Скептици су приговарали: можда је мозак просто реаговао на реч „тенис“, без икакве намере.

Шест година касније Овен је отишао даље. Скот Раутли, Канађанин, дванаест година након саобраћајне несреће није показивао одговор ни на једном тесту поред кревета. У скенеру му је понуђен код: тенис значи „не“, шетња кроз кућу значи „да“. На питање да ли осећа бол, Раутлијев мозак одговорио је тенисом . Наслови су писали да је пацијент рекао лекарима да га не боли. Строго говорећи, његов мозак је изабрао једну од две опције, а речи су додали наслови. Али сам одговор био је нешто ново.

Метода има очигледну ману. МР апарат је огроман и скуп, а тешко болесног пацијента не можете одвести са интензивне неге до њега. Зато је Клаасенова група потражила исти сигнал помоћу ЕЕГ-а, који стаје на колица поред кревета. Године 2019. показали су у часопису NEJM да је машинско учење открило одговор мозга на команде за покрет шаке код 15% неодзивних пацијената. Годину дана касније, готово половина њих могла је током дана да остане сама код куће, наспрам тек сваког седмог из остатка групе. Године 2024. велика међународна студија открила је скривену свест код сваког четвртог пацијента који није могао да изврши ниједну команду.

Зашто се време мери данима

Оно по чему се нова студија издваја јесте тајминг. Пацијенти су тестирани неколико дана после пријема, на интензивној нези, а не месецима касније у рехабилитационом центру. То је важно јер се најтеже одлуке доносе управо у тим првим данима.

У канадској студији која је обухватила шест трауматолошких центара, око 70% смртних исхода после тешке трауматске повреде мозга уследило је након одлуке о обустави одржавања живота. Половина тих смрти догодила се у прва три дана. Смртност се међу болницама разликовала четвороструко. За породицу то значи да је исход делом зависио од тога у коју је болницу пацијент доспео и од разговора који су лекари у тим првим данима започели са рођацима. Одлуке се заснивају на прогнози, а прогноза на прегледу поред кревета: отвара ли човек очи, стеже ли руку. По дефиницији, тај преглед не може да види скривену свест.

Клаасен не тврди да ће се сваки неодзивни пацијент опоравити. Године 2019. и сам је затражио да се његови резултати понове на већој групи. Ипак, 2022. његова група је саопштила да је скривена свест боље предвиђала опоравак од било ког познатог фактора који су испитали. Старост, узрок повреде и резултат на оцена по Глазговској скали коме при пријему били су на другом месту. Тест са писком поред кревета могао би постати још један аргумент у разговору лекара и породице.

Шта писак још не може

Контролисати висину тона није исто што и водити разговор. Сам Клаасен овај систем назива тек првим кораком , који показује да би се неким од ових пацијената једног дана у принципу могао дати глас. Следећи циљ тима је систем који може да пренесе једноставне ствари, као што су бол или глад.

Узорак је мали: 41 особа. Две трећине није могло да контролише звук, и за сада нема начина да се утврди ко од њих није имао свест, а ко је био уморан, спавао или једноставно није чуо. Друге групе тек треба да понове резултат на другим пацијентима.

На нека питања ниједан ЕЕГ неће одговорити. Није јасно шта прво питати човека који може да одговори само „више“ или „ниже“. Теже је када се питање тиче његовог властитог лечења. Да ли такав одговор важи као пристанак, лекари и етичари расправљају годинама, а заједничког правила и даље нема.

Променило се само питање. Пре двадесет година научници су се препирали око тога може ли човек у „вегетативном стању“ уопште бити свестан било чега. Сада се споре о томе како разговарати с њим, а прва реч у том разговору испоставила се као обичан писак.

Пролећа 2025. инжењери НАСА-е оживели су групу потисника које је 21 годину сматрана мртвом. Нико од њих није могао да им приђе ближе од 25 милијарди километара (15,5 милијарди миља). Команда је путовала скоро цео дан, а одговор се враћао готово једнако дуго. Реч је о сонди Војаџер 1. Стара је 49 година и људи је и даље поправљају.

Дана 18. новембра 2026. Војаџер 1 биће удаљен 25,9 милијарди километара (16,1 милијарди миља) од Земље. То је један светлосни дан: радио-сигналу са наших антена потребно је пуна 24 сата да стигне до њега. Ниједан предмет који је направио човек још није био толико далеко, како наводи НАСА . Једноставном питању „чујете ли ме?“ треба дан да стигне, а одговору још један да се врати.

Дан за један телефонски позив

Светлосни дан мери удаљеност, а не време. То је пут који светлост пређе за 24 сата: 25.902.068.356 km. До Месеца светлост стиже за 1,3 секунде; посади мисије Артемида II требало је око три дана.

Близанац Војаџера 1, Војаџер 2, лети другом путањом и до границе од једног светлосног дана стићи ће тек у новембру 2035.

Сијалица из фрижидера

Предајник Војаџера 1 даје око 23 вата. JPL, НАСА-ина лабораторија која води мисију, упоредио га је са сијалицом у фрижидеру. Док тај сјај стигне до Земље, спласне на мање од милијардитог дела милијардитог дела вата. Године 2013. подаци са инструмената стизали су брзином од око 160 битова у секунди. При таквој брзини једна фотографија са паметног телефона преузимала би се дуже од једног дана.

Зато тако слаб шапат могу да ухвате само џиновске антене НАСА-ине Мреже дубоког свемира. А узвратити може само једна антена у целој мрежи: DSS-43, 70-метарска антена код Канбере у Аустралији. Од маја 2025. до фебруара 2026. била је ван погона због модернизације, па је тим у том периоду могао да допре до сонди само у кратким терминима у августу и децембру, када се антена накратко враћала у рад.

Поправка на слепо: 45 сати за један круг

Дана 14. новембра 2023. Војаџер 1 је престао да има смисла. И даље је слушао команде, али је уместо извештаја о себи и околини слао нечитљив низ битова. Почетком марта 2024. инжењери су му послали команду „боцкање“: захтев да прочита садржај меморије једног од своја три рачунара на броду, оног који пакује податке пре слања. То читање открило је узрок . Око 3% меморије било је оштећено, највероватније зато што је отказао један чип и однео део софтвера са собом. Тачан разлог нико не зна. Можда је чип погодила енергетска честица из свемира. Можда се једноставно истрошио после 46 година.

Чип се на таквој удаљености не може заменити, а ниједан слободан блок меморије није био довољно велик да прими изгубљени код у једном комаду. Зато је тим исекао код на делове и распоредио их по различитим угловима меморије. Замислите књигу из које је ишчупано једно поглавље, а нигде нема низа празних страница: поглавље одштампате у деловима на страницама које су слободне, а затим исправите сваки „види страну N“ у књизи да се читалац не изгуби. Прва серија послата је 18. априла 2024. Када сигнал путује 22,5 сата у једном смеру, одговор је стигао 20. априла: први читљив извештај о стању после пет месеци. У мају је сонда поново почела да шаље научне податке.

Предајник нем од 1981.

У октобру 2024. инжењери су затражили од Војаџера 1 да укључи један од својих грејача. Струје је требало да има довољно, али се активирао систем заштите од кварова. Када сонда троши превише енергије, овај систем гаси све што није неопходно. Прво је смањио брзину преноса података, затим угасио главни предајник и прешао на резервни. Војаџер 1 тај резервни предајник није користио за разговор са Земљом од 1981, а његов сигнал је далеко слабији. Тим није био сигуран да ће се на тој удаљености уопште чути. Антене су га ипак ухватиле, а крајем новембра сонда се вратила на редован рад.

Потисници који су 21 годину били мртви

Антена Војаџера мора стално да буде усмерена ка Земљи, па се сонда закачи за водећу звезду и малим потисницима се по потреби поравнава. Примарни потисници за ротацију Војаџера 1 отказали су 2004, када су два ситна грејача која су им потребна остала без струје. Квар је оцењен као непоправљив и тим је прешао на резервни скуп. Како је рекао менаџер мисије Карим Бадаруддин, тада људи вероватно нису мислили да ће Војаџери радити још 20 година. Тод Барбер, руководилац погона мисије, сећа се овако:

До 2025. остаци погонског горива таложили су се у цевчицама резервних потисника и они су могли да се зачепе већ те јесени. Инжењери су сумњали да стари грејачи никада нису заиста покварени. Грешка у струјном колу можда је једноставно преклопила прекидач у погрешан положај. Проверавање те идеје било је ризично. Када би се сонда током теста превише удаљила од водеће звезде, потисници би се сами упалили, а паљење са хладним грејачима могло би да изазове малу експлозију.

Команде су послате 20. марта 2025 . До сонде су путовале више од 23 сата. Затим су подаци о томе шта се догодило путовали назад више од 23 сата. Када су стигли, у првих 20 минута било је видљиво како температуре грејача нагло расту. Успело је. Инжењери су славили нешто што се тамо догодило скоро дан раније. „Био је то тако величанствен тренутак“, рекао је Барбер. Рокови су били тесни. Шест недеља касније DSS-43, једина антена која Војаџеру може да шаље команде, изашла је из погона због модернизације.

Четири вата годишње

Енергија на броду долази из радиоизотопних генератора, који топлоту распада плутонијума претварају у струју. Свака сонда губи око 4 вата годишње, отприлике шестину онога што даје тај предајник од 23 вата, „сијалица из фрижидера“, па тим један по један гаси инструменте по списку договореном пре много година.

Прве су отишле камере. Дана 14. фебруара 1990. Војаџер 1 направио је „породични портрет“ Сунчевог система, а на једном кадру Земља је заузела једва један пиксел. То је чувена Бледоплава тачка. Тридесет четири минута касније камере су заувек искључене да би се сачувала енергија за дуги пут који предстоји.

Дана 17. априла 2026. тим је искључио један инструмент на Војаџеру 1, који је хватао наелектрисане честице и радио готово без прекида од лансирања 1977.

Од десет научних инструмената сонда сада има два која још раде : магнетометар и сензор плазма-таласа.

Руководилац пројекта Сузан Дод била је отворена 2025: без гашења инструмената сонде би вероватно имале енергије за само још неколико месеци. Уз уштеде, бар један инструмент могао би да ради и у 2030-им. После пола века у дубоком свемиру нико ништа не обећава.

Питање о јучерашњем дану

Војаџер 1 креће се брзином од скоро 61.000 km/h (38.000 mph) ка звезди Глизе 445. За око 40.000 година проћи ће на 1,7 светлосних година од ње. Његови генератори ће се одавно охладити.

Ед Стоун, који је пола века водио науку Војаџера и преминуо 2024, рекао је да је са Војаџерима сваки дан дан открића. Од 18. новембра сваки од тих дана стизаће на Земљу са читавим даном закашњења. Тим ће за сваки нови квар сазнати најмање дан након што се догоди, а поправци ће требати још један дан да стигне. Једно питање и један одговор трајаће два дана. Тако ће од сада изгледати свака поправка.