// Садржај
Сат времена, локална анестезија и мали џеп испод коже подлактице. Толико је отприлике требало хирурзима у Мелбурну да првим пацијентима уграде сензор који покреће бионичку шаку. Нико није отварао лобању и нико није дирао мозак. Сензор лежи изнад мишића батрљка и ослушкује њихово електрично жамор: човек покушава да стисне прсте које више нема, а протеза стисне своје.
Америчка компанија Phantom Neuro саопштила је 20. октобра 2026. да је њен уређај Phantom X први пут уграђен људима. Ово је рано испитивање изводљивости, а главно питање је безбедност. Обећање компаније је конкретно. Неке протезе с електродама на кожи треба рекалибрисати сваког дана, док калибрација Phantom X-а, према речима извршног директора Конора Гласа, може да траје месецима. За сада је то реч компаније о два пацијента. А спор овде није толико о јачини сигнала колико о зноју.
// Испитивање CYBORG
Џеп, а не трепанација
Први пацијент био је Мајкл Изи, 32-годишњи столар из града Хејстингса надомак Мелбурна. Столару су руке потребне сваки дан, па му ћудљива протеза није ситница. „Овај имплант је све учинио лакшим, глаткијим и бржим”, каже Изи. То је утисак једног пацијента, а не измерен исход. Али показује шта људи желе од уређаја: протезу која престаје да се лоше понаша.
Процедуре су обављене у Cabrini Health-у , а изводио их је пластични хирург Мајкл Ло. Глас операцију описује као прављење џепа испод коже и пореди је са рутинском козметичком интервенцијом, а не с операцијом мозга. Након уградње руци треба око две недеље да зарасте, па се тек тада поставља протеза. Регулатори су испитивање одобрили у априлу 2026, а према IEEE Spectrum-у прва процедура обављена је око пет месеци пре саопштења.
Зашто је зној највећи непријатељ бионичке руке
Стандардна бионичка рука једноставнија је него што звучи. Унутар лежишта које се навлачи на батрљак електроде притискају кожу. Када корисник напне преостале мишиће подлактице, ти мишићи одашиљу слабе електричне импулсе, а електроника их претвара у команде за шаку.
Слабо место је кожа. Једноставно речено, површинска електрода је као стетоскоп прислоњен на нечија прса преко џемпера: чује се срце, али свако померање тканине додаје шум. Електроде клизе док се рука креће, лежиште до краја дана седи другачије, а зној мења електрични отпор између коже и сензора. Сигнал одлута и шака почиње да меша покрете. Неким системима с површинским електродама, кажу њихови творци, потребна је рекалибрација сваког дана.
То није фуснота. У прегледу из 2007. који обухвата четврт века студија, канадски истраживачи Илејн Бидис и Том Чау проценили су да је у просеку 23 % одраслих напустило електричне протетичке руке, а још више их је одустало од механичких на кабл. Замислите скуп гаџет који скоро сваки четврти власник на крају склони у орман. Разлози су различити, од тежине и врућине унутар лежишта до шаке која може премало и не даје никакав осећај.
Шта лежи испод коже
Phantom X је гипка трака од медицинског силикона величине око 2 са 10 центиметара. Обавија подлактицу испод коже, изнад мишића. На траци су два реда електрода и мали електронски модул који обрађује сигнал и бежично га шаље протези. Унутра нема батерије: имплант напајање узима кроз кожу из спољашње завојнице, објашњава Electronics For You . Кохлеарни импланти се напајају на исти начин.
Остало ради машинско учење. Софтвер учи који образац мишићних импулса одговара ком покрету. Протеза потом исти покрет може извести споро или брзо: нежно подићи чашу, на пример, или се стегнути у песницу. Пошто електроде више не клизе по знојавој кожи, калибрација би требало да траје дуже. Ако се то потврди на већем броју људи, јутарњи ритуал поновног подешавања руке могао би да нестане.
У САД је систем још у пролеће 2025. добио ознаку пробојног уређаја од FDA. Звучи свечано, али статус значи нешто скромно: убрзава разговоре компаније с регулатором и ништа не говори о томе да ли уређај ради. То одлучују испитивања, а мелбурншко је тек прво.
Суседи са истом идејом
Пресељење сензора с коже у тело није нова идеја, а Phantom Neuro има претходнике. Они показују шта сваки корак унутра кошта у хирургији.
Шведски и аустријски истраживачи су 2020. описали у NEJM-у протетичке руке усидрене директно у кост надлактице. Њихове електроде повезане су с нервима и мишићима, а веза иде у оба смера: рука прима команде и враћа осећаје кориснику. Четворо пацијената праћено је три до седам година и користило је протезу у свакодневном животу, на послу и код куће. Ради поуздано, али захтева озбиљну операцију кости и нерава.
Истраживачи из Пизе кренули су другим путем и 2024. известили су о првом пацијенту . Даниелу, 34, уграђено је шест ситних магнета у три мишића подлактице. Електрични сигнали се уопште не читају. Мишић се скупи, његов магнет се помери, а сензори магнетног поља у лежишту од угљеничних влакана прате где је отишао. Даниел је користио шаку шест недеља, а резултати су објављени у Science Robotics-у.
На тој лествици Phantom X је на најнижој пречки хируршког напора: испод коже, али не унутар мишића, нерва или кости. Компанија се клади да је та дубина довољна за поуздано управљање, а операција и даље траје око сат времена. Такав сензор не враћа осећај: само ослушкује.
Шта Phantom X још не може
Систем има јасна ограничења, и извештаји о њима говоре отворено. За сада имплант не може да комбинује покрете: окретање зглоба уз затварање прстију није могуће, а сложене радње морају да се граде корак по корак. Следећи циљ компаније је истовремено пропорционално управљање, како ради жива шака, с више зглобова који се крећу одједном и различитом силом.
Постоји и већа резерва. Све што се зна о резултатима потиче од компаније и новинара који су с њом разговарали. Испитивање је отворено и с једном граном : сваки учесник добија имплант и зна то. Нема рецензираних података, а Phantom X остаје истраживачки уређај који није одобрен за продају. Чак и IEEE Spectrum напомиње да оно што ради за једног или двоје пацијената не мора радити за све.
Дакле, мелбурншки експеримент проверава скромну хипотезу: да би протеза слушала, можда није потребно задирати у мозак. Испитивања ће дати одговор. Ако хипотеза опстане, главна препрека за бионичке шаке никада није био слаб сигнал, него неколико милиметара знојаве коже.
