Имплант Neuralink-а достигао 75 речи у минуту, али за сада само на речима

Седамдесет пет речи у минуту и једна грешка на сваких 17 речи. То је резултат који је Neuralink објавио на X-у 28. октобра 2026: особа са амиотрофичном латералном склерозом (АЛС) диктира текст мождани имплантом већ прве недеље након што је укључен. Пре три године најбољи систем те врсте погрешно је разумео отприлике сваку четврту реч.

Ако се број потврди, то је најбољи почетак који је икада забележио неки имплант за говор: ниједан систем није у првој недељи спојио ову брзину са оваквом тачношћу. Звучи као рекорд. За сада се, међутим, цело саопштење своди на две реченице. У њима нема ни речи о томе колико је људи учествовало, како је тест изведен и колико често учесник заиста може тако да говори. А најбољи репер већ постоји: човек са АЛС-ом који готово две године код куће разговара преко импланта и вратио се на посао.

Две реченице уместо чланка

Суштина објаве је следећа. Компанија омогућава „говор у текст и глас уз темпо разговора“ људима са АЛС-ом. Један учесник је већ прве недеље достигао 75 речи у минуту уз 5,8% погрешних речи на речнику од 125.000 речи. Истог дана неурохирург Надер Пуратијан (Nader Pouratian) изнео је податке на годишњем скупу NEALS, удружења истраживача АЛС-а.

Пуратијан води испитивање VOICE. Према уносу у регистру , реч је о раној студији у једној болници у Даласу са шест учесника. Главни циљ је безбедност: компликације и нежељени ефекти током године након операције. Говор је споредни циљ и мери се као најбољи постигнути резултат у месецу.

Одатле прво питање о објави. Ако испитивање брзину броји по врхунцу, 75 речи у минуту може бити најбољи тренутак, а не просек. Објава прећуткује и нешто друго: да ли је учесник читао реченице са екрана или говорио шта му падне на памет. За импланте говора та разлика је огромна, јер је понављање задатог текста много лакше од вођења разговора.

Како мозак диктира

Ко једва говори и слабо користи руке (због АЛС-а, мождног удара или повреде кичмене мождине), остаје му куцање прстом или погледом. То је споро и исцрпљујуће. Отуда интерес за директну везу са мозгом.

Имплант за говор не чита мисли у свакодневном смислу. Његове електроде леже у делу коре који управља уснама, језиком и гркљаном. Кад особа покуша да изговори реч, неурони ту се пале готово као пре болести, чак и ако мишићи више не одговарају. Софтвер учи да у тим налетима препозна гласове, а језички модел од гласова склапа вероватне речи. Замислите аутоматско довршавање на телефону, само што тастере притиска кора великог мозга.

У септембру је Neuralink представио учесника по имену Тери. Он је алгоритам најпре обучавао тако што је речи само говорио без гласа, а затим их је једноставно мислио и из звучника чуо свој некадашњи глас. Његов имплант N1 налази се у лобањи, пуни се бежично и податке шаље радио-везом. Neuralink не каже да ли су нови бројеви Терији.

Три године трке у бројевима

У августу 2023. часопис Nature објавио је у истом броју два рада којима је почела садашња трка. Тимови са Станфорда и из Сан Франциска јурили су брзину и приближили се половини темпа нормалног говора, али су то платили тачношћу. Аутори са Станфорда сами су поставили мерило: обичан разговор тече брзином од око 160 речи у минуту.

Затим је предност преузела тачност. Године 2024. тим са Калифорнијског универзитета у Дејвису описао је у часопису NEJM 45-годишњег мушкарца са АЛС-ом, Кејсија Харела. Другог дана његов имплант је разумео 90,2% речи, односно отприлике једну грешку на десет. Neuralink тврди да је прве недеље имао једну грешку на 17 речи, и то при више него двоструко већој брзини од оне коју је Харел тада постизао у слободном разговору, мада услови његовог теста нису познати.

Харелових 3.800 сати

Најкориснији репер стигао је у јуну 2026. Часопис Nature Medicine објавио је резултате готово две године током којих је Харел користио имплант код куће више од 3.800 сати. Произвео је скоро два милиона речи и више од 183.000 реченица, просечном брзином од 56 речи у минуту. Његов кућни тим за негу води систем без истраживача, а Харел се вратио на посао са пуним радним временом, као еколошки активиста.

Иста студија показује како лабораторијска тачност одступа од стварног живота. У контролисаним тестовима систем је тачно препознао више од 99% речи. У свакодневном говору сам Харел је 92% реченица оценио као тачне или углавном тачне. Отприлике једна реченица од дванаест имала је приметну грешку. То се осећа у свакодневном разговору, иако би по мерилима из 2023. деловало као чудо.

И Харелов систем има своја ограничења: његове електроде прави друга компанија, Blackrock Neurotech, а он је и даље каблом повезан са спољним рачунаром. Бежични дизајн компаније Neuralink могао би се показати лакшим за живот код куће. Али једини начин да се то сазна исти је: месеци обичног живота, а не једна недеља.

Колико је још до правог разговора

Чак и у најбољем случају, 75 речи у минуту је мање од половине темпа обичног говора. Довољно је да се диктира имејл. Није довољно да се препирете за вечером.

Разговор зависи и од брзине одговора: пауза од неколико секунди квари ритам, па саговорник доврши вашу реченицу или одлута на телефон. Neuralink ништа није рекао о кашњењу, а оно је за разговор уживо важније од рекордне брзине.

За три године импланти за говор прешли су пут од једне погрешне речи од четири до мање од једне од сто у тестовима. Харел каже да му ниједна технологија коју је испробао није омогућила да комуницира тако близу свом природном начину говора. Учесници испитивања VOICE то тек треба да покажу, не у првој недељи, већ код куће, месец за месецом.

Харелу је требало скоро две године да стигне до својих два милиона речи. Колико ће речи до тада имати иза себе учесник Neuralink-а и колико ће међу њима бити погрешних?