Једи ову гљиву и ситни људи шетају по столу. Познате дроге у њој нема

У ресторанима кинеске провинције Јунан за једну једину гљиву држе кухињски тајмер. Тигањ стоји на ватри петнаест минута, а гости се моле да не дирају јело док тајмер не зазвони. Разлог за строгоћу је необичан: недовољно термички обрађена гљива после пола дана до дана показује људима ситне људе. Десетине или стотине фигура, високих од неколико центиметара до тридесет, шетају по столу, пропадају преко ивице и обилазе тањире уместо да иду кроз њих.

Мештани је зову јјан шоу чинг, „плави у руци“, јер месо мења боју тамо где се преломи. Научни назив јој је Lanmaoa asiatica и готово цео век је загонетка. У јуну 2026. микролози са Универзитета Јуте показали су да сличне приче из Кине и са Филипина воде до исте врсте. Шездесетих година чак је и Алберт Хофман, хемичар који је открио ЛСД, испитивао сличне гљиве са Нове Гвинеје и у њима није нашао ништа. Сада су истраживачи утврдили да у јјан шоу чингу нема ни псилоцибина, ни гена потребних да се он направи.

Мали људи који поштују правила

Лекари те визије зову лилипутанским халуцинацијама, по ситним становницима Лилипута из Гуливерових путовања. Обично су то редак симптом болести. Код јјан шоу чинга оне су правило. Према болничким подацима из Јунана које наводи докторанд Колин Домнауер, око 96% пацијената који су после таквог оброка потражили лекарску помоћ видело је мале људе. Визије, каже Домнауер у интервјуу, трају неколико дана, понекад и недеља.

Људи који се никада нису срели описују исте детаље. Око 90% прича о фигурама налик вилењацима, кловновима или вилама у живим бојама, високим од 3 до 30 центиметара. Домнауер на блогу музеја препричава причу једног професора из Јунана. Подигао је столњак и испод видео стотине малих људи како марширају као војници. Када је столњак подигао више, њихове главе су се одвојиле и залепиле за доњу страну тканине, а тела су наставила да марширају у месту. Професор их је чак и измерио: око два центиметра. У другом сведочанству, човек који је јео супу видео је како фигуре скачу са кашике у чинију и пливају у њој. Када је захватио нову кашику, и даље их је видео у својим устима.

Најчудније је то што се визије повинују физици. „Не пролазе кроз зидове или нешто слично“, каже Домнауер. Лилипутанци пацијената понашају се на исти начин: холандски психијатар Јан Дирк Блом, који је проучавао стотине описаних случајева, избројао је да су у 97% њих фигуре „живеле“ у стварном окружењу, на поду, столу или ћебету.

Деведесет година „лудила од гљива“

Слична гљива помиње се још у даоистичком спису из 3. века: једи је сирову, упозорава текст, и „видећеш малог човека“. Западни научници су за мале људе чули тек 1934, из висоравни Папуе Нове Гвинеје. Мештани су јели дивљу гљиву зване нонда, а неки од њих су добијали оно што су странци назвали „лудилом од гљива“. Један старешина је рекао да је видео ситне људе са гљивама око лица.

Педесетих и шездесетих година 20. века мистеријом су се позабавили антрополози и микролози. Круг осумњичених свели су на неколико вргања, сродника јестивог вргања. Узорци су отишли Алберту Хофману, који је издвојио псилоцибин и открио ЛСД. Ако је неко могао да пронађе психоактивно једињење у гљиви, то је био он. Хофман није нашао ништа.

После тога тема је утихнула. Истраживачи су закључили да је „лудило од гљива“ пре друштвена појава него хемијска: људи су очекивали визије јер је то био обичај, па су их и имали. Објашњење је деловало разумно све до 1990-их, када су сличне приче стигле из Јунана, хиљадама километара од Нове Гвинеје. Године 2008. амерички миколог Дејвид Арора посветио је рад у часопису Economic Botany „малим људима“ Јунана. Али која је гљива крива остало је неизвесно: Lanmaoa asiatica је описана тек 2015. на основу тржишних узорака.

Једна врста, две хиљаде километара даље

Домнауер је за гљиву први пут чуо на часу миколога Тома Бранса и од ње је направио тему дисертације у лабораторији Брајна Дентингера у Природњачком музеју Јуте. Године 2024. сазнао је да заједница у планинама Кордиљера на северу Филипина једе дивљу гљиву зване седесдем. Према речима становника, и она доноси мале људе, који тамо чак имају своје име: ансисит.

Домнауер је тамо отпутовао са локалним водичима и сакупио узорке. Како пише, нико раније није научно проучавао гљиве тог краја. ДНК анализа је показала да су седесдем и јунанска јјан шоу чинг једна врста, Lanmaoa asiatica. Та два места раздваја више од две хиљаде километара мора и планина, а сматрало се да гљива расте само у Кини.

Две заједнице које ништа не знају једна о другој и гљиву једу на различите начине описују исту ствар. „То показује да ови бизарни психолошки ефекти нису културне појаве нити случајност“, рекао је Домнауер у саопштењу универзитета.

Од 17 врста рода Lanmaoa које је тим пребројао, визије изазива, чини се, само L. asiatica. Њен најближи рођак расте у Северној Америци. Нико није пријавио визије после његовог јела, мада су могле једноставно проћи незапажено: ту гљиву једва да неко једе.

Гљива са Нове Гвинеје остаје непотврђена. Дентингер је покушао да је прикупи у Папуи Новој Гвинеји, али је у томе сметало необично суво време.

Без психоделика, чак ни у generима

Најпознатије халуциногене гљиве праве једну од две супстанце: псилоцибин, као „чаробне“ гљиве, или иботенску киселину, као мухара. Да би направила такав молекул, гљива треба гене, својеврсни рецепт за ензиме који га корак по корак састављају. У геному L. asiatica нема не само готове супстанце већ ни саме странице рецепта, чак ни далеког подударања. Ни хемијска испитивања нису ништа открила. „Нисмо нашли апсолутно никакав траг“, каже Домнауер.

Сетите се сада ресторанског тајмера. Кување уништава непознату супстанцу, због чега се добро куваној гљиви у Јунану признаје статус деликатесе. Истраживачи упоређују сирове и куване узорке и траже оно што нестаје на топлоти. Према Домнауеру, активни део екстракта сузили су на шачицу кандидата. Мишеви којима је дат екстракт гљиве понашали су се приметно другачије од контролне групе, мада понашање миша не говори колико је то блиско људској визији.

Домнауер не искључује да кривац уопште није алкалоид, класа којој припадају готово сви познати халуциногени, већ велики протеин. Протеини се често распадају при загревању, па се та идеја бар не коси са кухињским тајмером. За сада је то слутња, а не резултат.

Зашто мозак црта мале људе

За медицину је налаз важан и мимо егзотике. Лилипутанске халуцинације прате многе болести. Блом је 2021. сакупио 226 описаних случајева, а половина се свела на три узрока: шизофренију, поремећај употребе алкохола и губитак вида. У 8% случајева пацијент је умро, али то су били људи чије су визије пратиле основну болест. Блом јасно наводи да ове халуцинације нису безазлене као што се традиционално мислило.

Како их мозак ствара, није до краја јасно. Једно од објашњења које Блом разматра јесте да визуелна подручја мозга, лишена уобичајених улаза, почињу да „цртају“ сама. Једноставно речено, као екран који, када је сигнал слаб, уместо празнине показује сопствене слике. Није чудо што је губитак вида међу водећим узроцима.

Проблем је у томе што је такве визије тешко проучавати. Појављују се без упозорења, код болесних и старих људи, и не могу се призвати у лабораторији. Јјан шоу чинг је другачији. „Он поуздано изазива тај ефекат, док га та стања врло ретко покрећу“, објашњава Домнауер. Ако се молекул пронађе, неуронаучници ће први пут добити начин да лилипутанске халуцинације укључе по распореду и посматрају који делови мозга раде. За сада, пише Блом, лекари не лече саме визије него болест иза њих, а такав молекул могао би открити механизам самих визија.

Док Дентингеров тим фракцију по фракцију прегледа екстракт, куваре у Јунану то не заустављају: гљиву и даље пеку тачно петнаест минута. Не знајући, они већ дуго изводе експеримент који научници тек започињу: проверавају колико топлоте треба да непознати молекул престане да људима показује лилипутанце.